Немања Матић: Не треба никада да се стидимо тога ко смо и шта смо

У Амфитеатру ове научно-образовне институције окупило се готово невероватних 400 слушалаца занимљиве приче 30-годишњег аса, рођеног у Врелу код Уба.

- Ни сам не знам чиме сам залужио оволику пажњу - искрено је Матић почео разговор са студентима. - Срећан сам што сам у Новом Саду, част ми је да седим испред вас и бићу потпуно отворен за све оно што вас занима, јер немам пред вама никаквих тајни.

Говорећи о развојном путу који је прошао током свих година бављења фудбалом, високи везни фудбалер је истакао:

- Од пете године сам почео да трчим за фудбалском лоптом, а моја мајка то није желела тада да прихвати. Све до неке 12. године сам се играо на терену, а онда су почели да наилазе и први проблеми. Прешао сам у Црвену звезду и у њој остао четири године и било је тамо лепих, али и оних других догађаја. На крају сам био отеран из клуба и прешао сам у редове Партизана. После годину и по дана отеран сам и одатле и вратио сам се у Уб. После неког времена, погађате већ, био сам отеран и одатле. Дешава се човеку да падне у животу, али сам баш тада научио да је важно то колико брзо се подигне и настави да иде својим путем. Наредних шест прелепих месеци сам провео у трећелигашу Колубари из Лазаревца и тамо сам сазрео као човек и као играч.

Искрено, нисам знао

Замолили смо Немању да нам каже да ли је претпостављао колико је је популаран с Србији и колико га народ овде воли.

- Знам да играм у једном од највећих клубова, али понекад заиста нисам свестан те своје популарности. Препуна сала на fakulttu ми је доказала да радим нешто добро за моју земљу и да сам на путу да оставим неки траг за собом, чинећи добре и праве ствари. Не бежим од тога да будем пример младима, сви успешни људи то треба да раде и покажу пут до успеха нараштајима који долазе.

Добре игре су Матићу била најбоља препорука за заинтересованост клубова из иностранства.

- Добио сам понуду да одем на десетодневну пробу у словачку екипу Кошице, а онда и потпишем уговор на четири године. У тој средини сам даље напредовао, играо све боље, па ми је, посредством вашег суграђанина Боре Филиповића стигао позив селектора Слободана Крчмаревића, а на предлог Владимира Вермезовића, да заиграм за младу репрезентацију Србије. Имао сам срећу да тамо радим са Јаном Козаком, стручњаком који је био и селектор Словачке, који је оставио дубок траг на моје фудбалско умеће.

Тада су сјајном фудбалеру почеле да стижу понуде из великих, ма највећих европских и светских клубова.

- Када су ми саопштили да ме тражи Челзи нисам могао да верујем. Питао сам људе да ли се то шале са мном... Отишао сам на Стамфорд бриџ и, за промену, после неког времена био - отеран. Отишао сам у холандски Витесе, а онда је стигао и позив Бенфике. У Португалу сам наставио да се унапређујем, да играм све боље, али сам и променио своју улогу у тиму. Тренер Жорхе Жесус ми је, због страшне конкуренције на месту офанзивног везног, предложио да пређем у дефанзивни ред, објаснивши да сам му баш ту најпотребнији и да могу да постанем један од најбољих фудбалера. Прихватио сам, ћутао и тренирао, иако ме је тренер малтретирао свакодневно, терајући ме да гледам властите тренинге, проналазим грешке и исправљам их. Није ми било лако тих дана, али сам истрајао и схватио да је све у великом, тешком и упорном раду.

Нека им је на част

У британским медијима појавила се информација да постоји одређени бојкот фудбалера Јунајтеда према Немањи Матићу због његовог одбијања да на дресу носи цвет мака.

- Нема ту шта да се каже, нека им је начаст. Што се мене тиче, могу да напишу шта год желе, а ја сам свој став јасно изнео у јавности.

Уследиле су Немањине сјајне партије, употпуњене трофејима освојеним с Бенфиком и, некако логично, после свега стигао је позив Жозеа Муриња да се врати у Челзи.

- Желео сам да свима, па и себи, покажем колико вредим и прихватио сам нови изазов. Резултат знате: провео сам тамо 3,5 сјајне године и освојио с екипом две титуле првака Енглеске и један трофеј у Купу. Лагано се ближило време да мењам средину и баш тада је стигао позив Манчестер јунајтеда. Морам да испричам једну анегдоту: док сам био у Колубари пришао ми је један фудбалски агент и понудио да ми “среди” прелазак у Црвену звезду или Партизан. Саслушао сам га и рекао - нећу. Био је затечен... Помало и безобразно питао ме је где ја то онда желим да играм. Одговорио сам - у Манчестер јунајтеду. А позив овог великана сада је био предамном. Прешао сам на Олд Трафорд и, ево, и дан данас уживам и живим свој сан.

Људима у Србији одавно је познато да је Немања Матић велики и искрени патриота и да своју љубав свакодневно доказује на делу.

- Однос према Србији потекао је из моје родитељске куће, у којој сам био васпитаван да волим своју земљу. Волим све наше људе и знам да у њима има много више врлина и квалитета него што то показују. Отац ме је научио правим вредностима и свестан сам да у Србији, као и овде међу вама, живи велики број младих људи који ће једнога дана постати велики у оном чиме се буду бавили. Управо због тога настојим да им будем прави пример, да у мени виде идола, комшију и друга и да не треба да их траже негде напољу, у иностранству. Знам да као народ можемо да променимо начин размишљања о неким стварима, али сам сигуран и у то да не треба никада да се стидимо тога ко смо и шта смо.

Размена поклона

Декан професор др Небојша Максимовић искористио је прилику да Немањи Матићу уручи поклон, мајицу с грбом Факултета спорта и физичке кулутуре у Новом Саду, а Немања је узвратио поклонивши првом човеку ове институције свој дрес из репрезентације Србије.

Аплауз је ођекнуо Амфитеатром факултета после ових речи, а онда је неко упитао за већ фамозни цвет мака и одбијање Немањино да га носи на дресу, као и то да ли му је неко из Манчестера или од саиграча приговорио због такве одлуке.

- Нико ми ништа није рекао.

Слушаоце је занимало и да чују због чега навијачи Муриња зову и Специјалним.

- Не знам, искрено. Можда због свих тих силних трофеја које је у каријери освајао, а можда и због његовог односа према играчима, с којима често уме да седи пре тренинга и прича на разне теме. Има посебан однос према свим људима из клуба у ком ради, како према спремачици, кафе-куварици, тако и према члановима управе, фудбалерима...

Питања су се множила, а издвојили смо на крају и оно о најтежем поразу у каријери.

- Било је пуно пораза, али ми је емотивно најтеже пао неуспех у дуелу са Швајцарском на Светском првенству у Русији. Знам да смо пружили све од себе, изгубили смо ту утакмицу и, да, то је свакако био мој натежи неуспех - одговорио је Немања Матић, који је за искрене одговоре био награђен још искренијим аплаузом студената и професора новосадског Факултета спорта и физичког васпитања, али и неких других факултета, полазника курса за тренерску Б лиценцу, стручњака и љубитеља фудбала који су имали среће да заузму место у сали.

        А. Предојевић