“Лепи дани у Аранхуезу” на Фестивалу у Новосадском позоришту

Најпре ће у 19 часова бити изведена представа “Лепи дани у Аранхуезу” Словенског сталног гледалишча из Трста (Италија). Представу је, по тексту Петера Хандкеа, режирао Игор Писон, а играју прваци словеначких позоришних сцена Иво Бан (Мушкарац) и Наташа Барбара Грачнер (Жена).

Потом ће Српско позориште у Мађарској из Будимпеште у 21 час извести представу „Авала експрес 20“. “Лепи дани у Аранхуезу” су словеначка праизведба драмског дијалога Петера Хандкеа, који је свом тексту дао једноставан поднаслов „летњи дијалог”. Протагонисти се договарају да ће сунчано поподне провести у разговору о љубави, што постаје темељна и суптилна рефлексија о животу удвоје. Упуштају се у филигранске детаље тога дијалога о емоцијама, који пропитује вечне теме привлачности међу половима. Овај Ханкеов текст доживео је и филмску адаптацију у режији Вима Вендерса.

О ликовима знамо само да се дуго познају, њихов је однос пријатељски, прилично интиман, па она слободно износи детаље својих сексуалних авантура. Правила игре су отвореност и искреност, дијалог није усмерен на унапред фиксиран закључак тог опуштеног, а интензивног сусрета.         

- Када слуша овакву врсту текста, гледалац који је део друштва у којем се брзо живи, увек има утисак да губи време. А баш данас су преко потребни такви текстови, иначе ће нестати људскости и хуманости. Ова представа стога је изазов који се заснива на тексту и харизми глумаца, два изванредна уметника словеначког простора - наводи редитељ Игор Писон о овој представи.

      „Авала експрес 20“, у извођењу Српског позоришта у Мађарској, је љубавна прича Јозе који чека Ану, која долази „Авала експресом“ на пештанску станицу Келети. То је елегија о једном времену и генерацији која нестаје. Представу је режирао Петар Милошевић, музику је компоновао Тамаш Чех, на текст Гезе Беремењија, а пева Јозо Маториц, уз пратњу свирача Милана Руса, Габора Ленђела, Михаља Ђерђа, Стојана Јурковића, Тамаша Сењора, Грге Принца и Тибора Ембера.

      - Авала експрес, београдски воз, који је 1990. године био једина веза између ратом расцепљене Југославије и осталог дела света. У време доласка Авала експреса на станицу Келети, перон је био препун људи који су чекали своје рођаке, пријатеље, љубави… Тако се 1996. године сам од себе родио наслов и само је требало сложити песме у неки одговарајући ред: станица, мирис машинског уља, чекаоница… Воз стиже у град који се зове Будимпешта. Где ћемо становати, можда у неком јефтином радничком хотелу. Ма не, радије у дому Српске школе. „Тамо ћемо бар моћи да испричамо колико нас више нема и колико нас је остало да буде уништено”, прича један младић који трчкара по перону Келетија, држећи у рукама матурски табло не би ли са слика препознао старе другове и другарице... - каже редитељ Петар Милошевић о овој представи.

Уз дозволу текстописца Гезе Беремењија, редитељ је променио поједина географска имена и имена ликова. На једном месту се оглашава и једна стара сентандрејска песма, на архаичном славеносербском језику, и њом се “уоквирује цела прича.“

 Н.П-ј.