Младеновић: Позориште је све спорије у односу на стварност
ДРВЕНГРАД: Након свечаног отварања трећег Јесењег позоришног фестивала, у сали „Проклета авлија“ у Дрвенграду на Мећавнику биће изведена представа “Кад би Сомбор био Холивуд” Народног позоришта Сомбор, ауторски пројекат Кокана Младеновића који кореспондира с настојањем да се ове године на фестивалу испитују границе између позоришта и филма.
Покушали смо да испричамо причу о оцу наше кинематографије Ернесту Бошњаку, који је уз браћу Манаки из Битоља, пионир филмске приче на простору Балкана. Желели смо да испричамо причу о пиониру немог филма кроз необичан позоришни жанр, а то јесте неми филм, рекао је Младеновић уочи пробе у Дрвенграду.
Он је нагласио да им је било врло занимљиво да истражују како се фабулира, праве ликови и односи, а да о свему томе нема текста.
То спада у најзанимљивија и најрадоснија позоришна истраживања која сам имао у животу. Процес је био веома узбудљив. Ми немамо никакво предискуство у нашим драмским школама како се ради представа без текста. Ово јесте посвета Бошњаку и Сомбору и свим људима који у једном тренутку надрасту средину у којој живе и суоче се са суровим одговором средине која је увек конзервативна и покушава да задржи статус кво, објаснио је Младеновић.
Сматра да је филм изгубио велике приче, да су се изгубили аутори, а с друге стране, примећује, позориште би могло што шта да научи од филмске брзине.
С дигиталном ером променила се перцепција публике. Публика у многим сегментима мисли брже од нас на сцени и нешто од те филмске технике, монтаже, брзих промена, кратких кадрова морали бисмо да почнемо да примењујемо у театру, јер нам је позориште све спорије у односу на стварност, нагласио је Младеновић.
Он је истакао да оно што нико не може да одузме позоришту јесте чудо трансформације - да се неко пред вама претвара у неког другог и прича вам причу.
Због тога се иде у театар већ 2.000 година. Верујем да је то наше главно оружје. Постоји невероватна моћ јавне речи казане са сцене. Ми смо до Гутенберга били једини масмедиј. Није исто када ви прочитате у новинама и када ми разговарамо и када то кажете јавно пред 5.000 људи. Позориште може бити врло моћан коректив друштва, ако то жели да буде, рекао је Младеновић.
Много важније од тога је што је ово место где се срећу млади људи. Свима нам недостаје размена искустава и упоређивања естетика, позоришних школа. Завидим младима на боравку овде, казао је редитељ.
Младеновић нема лепо мишљење о позоришним школама у Србији, првенствено о Факултету драмских уметности у Београду.
Мислим да позоришну режију, глуму, свакојаки облик драмског и филмског изражавања треба да предају неки људи који то могу да јамче сопственим ауторитетом. То није бирократски посао. Пошто то није случај, мислим да младим глумцима и редитељима недостаје искуство другачијег и модерног позоришта. Мислим да је постдрамско Леманово позориште већ застарело, а ми нисмо стигли ни до њега у нашим школама, оценио је Младеновић.
Сматра да је драгоцено свако искуство сусрета с другим школама, естетикама, сусрет са Битефом, гостовања страних представа и могућност да се оде ван земље и види шта се тамо збива.
Интернет нам је приближио шта се у свету збива, али није исто гледати представу на интернету, гледати инсерте или присуствовати неком позоришном чуду уживо, истакао је Младеновић.
Млади, наглашава, морају бити храбрији и радикалнији од његове генерације, али не види разлоге за оптимизам.
Околности у држави где је неморал проглашен за морал, непоштење за поштење, тај суноврат система вредности никако не могу да иду на руку њиховим будућим креацијама. Буду ли наставили да раде биће све огорченији и пунији песимизма. Само се надам да ће та горчина довести до неке побуне, а не до емиграције, рекао је Младеновић.
Додао је да мрзи дељење савета, али да мисли да млади треба да буду храбри и да мисле својом главом.
Вишак сољења памети нас је довео докле нас је довео. Млади треба да открију свој свет, дефинишу своју борбу и да се изборе за свет како га они замишљају, поручио је Младеновић.
