Кокан Младеновић гради „На Дрини ћуприју”

потврдио је “Дневнику” управник СНП-а Александар Милосављевић.

– Кокана Младеновића инсценација Андрићевог романа “прогања” већ дуго, уосталом пројекат “На Дрини ћуприја” постоји у оквирном репертоару СНП-а већ пет година, али смо га, из разних разлога, увек одлагали. Но, сада су се сложиле коцкице и средином јануара 2016. Младеновић би требало да почне с пробама. Директор Драме, Александар Гајин и Младеновић су формирали цео ауторски тим, све је договорено и остаје само да нам бог буде у помоћи – наводи Милосављевић.

По речима првог човека наше најстарије театарске куће, Младеновић има решење за сценску поставку ремек дела јединог српског нобеловца.

– Наравно, када се ради драматизација такве литературе, ризик јесте велик. Али, с друге стране, имамо вулкан маште, садржан у Кокану Младеновићу, и он има кључ за Андрићев роман који ће га учинити и театарски читким. Ово дело је и данас итекако актуелно, и редитељ ће се управо фокусирати на тај зачарани круг ирационалне мржње, с којим се непрестано суочавамо и који у нама буди оно најгоре…

У новој сезони “На Дрини ћуприја”, међутим, неће бити једини звучан наслов...

– Познати македонски редитељ Аца Поповски почиње 10. јуна да ради на новом тексту Дејана Дуковског, а већ су почеле пробе “Шина” Милене Марковић у режији Душана Мамуле, и та два пројекта ће се “кувати” током лета, да бисмо с њима отворили наредну сезону. Потом ће Ана Томовић поставити Бокачовог “Декамерона”, а Никола Завишић веома интересантно читање “Хамлета”. Биће ту још наслова, али су ово, уз “На Дрини ћуприја”, маркантне тачке следеће сезоне.

При томе, напомиње Милосављевић, већи део ових представа бити реализован кроз копродукције.

– У “Виолинисти на крову” се такав вид сарадње са Ујвидеки синхазом показао изузетно успешним. “Шине”, рецимо, радимо заједно са зрењанинским Народним позориштем “Тоша Јовановић”, с којим смо већ успешно реализовали “Слугу двају господара”, а копродуцент је и театар “Промена” Академије уметности у Новом Саду. Сјајно сарађујемо са Студентским културним центром Новог Сада и Битефом, а резултат су „Балерине” Форума за нови плес СНП-а и „Смрт Ивана Иљича”. Јер, копродукције одавно нису питање само уједињавања уметничких потенцијала двеју или више театарских кућа, него су и модус вивенди, пут како превазићи кризу и преживети у овим временима и истовремено проширити круг гледалаца.

Изузетан успех нове поставке “Виолинисте” у режији госта из Будимпеште Атиле Береша отворио је и питање да ли би у будућности СНП коначно могао да ради и копродукције „сам са собом”, односно да излази са пројектима које би заједничким снагама изнели Драма, Опера и Балет. Јер, од последњег таквог пројекта прошле су, веровали или не, четири деценије – још од сценске визије музичке поеме „Јама” Николе Херцигоње на текст Ивана Горана Ковачић, која је премијерно изведена 16. маја 1975...

– То је веома сложена тема и тиче се чињенице да у овој земљи још увек постоји не само самоуправни менталитет, него су и закони такви да иду на руку одржавању самоуправљања. Но, уверен само да ће се на том плану ствари убрзо променити и да више нећемо бити у дилеми шта ако неко “није расположен” да ради ван своје уметничке јединице, односно хоће да ради само ако би за то био додатно плаћен у кући у којој већ прима плату. Е, када се те ствари рашчисте, онда ћемо моћи да говоримо и о “копродукцијама” унутар СНП-а.

Мирослав Стајић

Режирају Шилинг и Урбан

– Последњих десетак година интенција СНП-а је да у свакој уметничкој јединици постоји и истраживачки репертоарски ток. Том току су припадали “Пројекат 3”, “Наход Симеон”, „Језик зидова”, “Брод за лутке”, “Галеб”, Балерине”, опера „Милева”… Сада ћемо пробати да на том фону у 2017. урадимо још две представе: прву би режирао Арпад Шилинг, једно од највећих редитељских имена Европе, а другу Андраш Урбан – јер ред је да једно од највећих домаћих редитељских имена коначно ради у Српском народном позоришту...

У театру ако не идете напред - пропадате

– Пропис о забрани запошљавања и органичењу ангажовања по ауторским уговорима доводи у питање функционисање Опере и Балета, јер нама на неким позицијама и у овим ансамблима, као и у Оркестру, “дува промаја”. Такође, имамо и друге проблеме, попут чињенице да су неки инструменти на издисају, па поједини музичари морају да посебно прорађују партитуре да виде како да избегну оне тонове који више се не могу да одсвирају на њиховом инструменту. Није занемарљива, напротив, ни чињеница да је оперске и балетске представе много теже радити као копродукције, јер све је вишеструко скупље, а потенцијалних партнера је мање. Но, све су то ствари које сматрам оболом који се има платити животом у Србији данас. Важно је да се не задовољимо постигнутим, и као што су Драма и Форум направили искорак са представама “Балерине” и “Смрт Ивана Иљича”, с којима ћемо гостовати на следећем Битефу, или сада с “Виолинистом”, и сами себи показали да могу и боље и више, тако и Опера и Балет морају да иду даље. Не зато што ја тако хоћу, него зато што у позоришној уметности ако не идете напред, ако стагнирате, онда се пропада. И зато је потребно стално тражити нове изазове.