Бјелогрлић: Враћамо се сценарију као основи серије и филма

Искусни сценариста Гордан Михић каже није лако било ком сценаристи када за предложак има књижевно дело. 

Моје искуство говори да треба прво ући у тај свет и препознати причу, наравно ако је има уопште. Радио сам Андрића, Достојевског... неколико екранизација књижевних дела на западу и сваки пут сам помишљао да ми је то последњи покушај да роман претворим у сценарио. Није лако похватати све конце које један роман чини романом, да би помогли неком писцу да га види и на филму, казао је Михић.

Владимир Кецмановић за себе каже да је пре свега прозни писац и да је имао различита искуства са адаптацијама својих дела за филм и позориште. 

Некада је било катастрофално а некада пристојно. Углавном сам у таквим околностима у пасивном положају јер се мој аганжман завршава када пристанем да дам некоме своје дело. Када радим као сценариста имам другчија искуства. Највише радим с Драганом Бјелогрлићем и идеја је његова, а ја сам извођач дела радова. То је занимљив посао који подразумева рад у групи. То је промена у односу на самоћу писца док ради. Када пишете прозу притисак је много већи јер сте одговорни за све, док после настајања сценарија дође група људи која преузима даљу одговорност за телевизијску серију или филм, рекао је он.

Глумац редитељ и продуцент, Драган Бјелогрлић је напоменуо да се његово интересовање за креирање неког сценаристичког дела заснива на идеји о телевизијској серији или филму који треба да се сниме.

У нашој кинематографији је сценарио и његов настанак потцењиван. Продуценти су узимали прву руку сценариа, због финансијских разлога и након тога је редитељ са глумцима додатно радио на томе...Једноставно био је потцењен огроман рад аутора да напишу неко дело. Покушавам од старта настајања сценарија да радим са писцима. У настајању телевизијске серије „Сенке над Балканом“ позвао сам два романописца и једног сценаристу и био је то испоставиће се успешан експеримент. То је тежак колективни рад, нарочито када имате јако личности и ауторе, али ето...нама је успело, казао је Бјелогрлић.

Према његовим речима, савремена продукција телевизијских серија се у данашње време изједначава са продукцијама филмских остварења.

Све ове телевизијске серије које гледамо по ХБО или Нетфликсу, приближавају се у својој естетици филму. Можда је разлика понекад у нарацији јер телевизијске серије захтевају сасвим другачију врсту приповедања, али све друго је прилично исти, казао је Бјелогрлић. 

За њега нема дилеме да је култ редитеља настао шесдесетих и седамдесетих година прошлог века и да је за то време било сасвим нормално. 

Тадашња југословенска кинематографија је била заправо државна кинематографија у којој нису радили прави продуценти. Неки људи су само организовали снимање филма за неки новац без креативног уплива у идејно осмишљавање филма.

Фактички држава је обавезала редитеље да снимају филмове и они су били у супериорном положају у односу на све друге актере снимања неког филма. Одатле потиче потцењивање сценаристичког посла. Данас се враћамо сценарију као основи сваког посла око снимања телевизијске серије или филма. Креатори серије су испред редитеља у хијерархији посла.

Редитељ само треба визуелно да уобличи оно што су су смислили креатори серије. Наравно ако је редитељ лош сам текст не може да обави посао, казао је Бјелогрлић.

Како каже, сасвим сулуда је подела на биоскопски и ауторски филм.

Добар филм је добар филм. Шта уопште значи биоскопски филм. Зар није амбиција сваког ко снима неки филм да се он приказује у биоскопу. Серђо Леоне је такође аутор и када видите 10 секунди његовог филма ви знате да је он аутор. Ауторски филмови који треба да буду одраз душе аутора, несносно личе један на други. Верујем да је добар филма јако гледан филм. Од 100 најбољих филмова наше кинематографије бар њих 90 су били велики биоскопски хитови, закључио је Бјелогрлић.