Bjelogrlić: Vraćamo se scenariju kao osnovi serije i filma

Iskusni scenarista Gordan Mihić kaže nije lako bilo kom scenaristi kada za predložak ima književno delo. 

Moje iskustvo govori da treba prvo ući u taj svet i prepoznati priču, naravno ako je ima uopšte. Radio sam Andrića, Dostojevskog... nekoliko ekranizacija književnih dela na zapadu i svaki put sam pomišljao da mi je to poslednji pokušaj da roman pretvorim u scenario. Nije lako pohvatati sve konce koje jedan roman čini romanom, da bi pomogli nekom piscu da ga vidi i na filmu, kazao je Mihić.

Vladimir Kecmanović za sebe kaže da je pre svega prozni pisac i da je imao različita iskustva sa adaptacijama svojih dela za film i pozorište. 

Nekada je bilo katastrofalno a nekada pristojno. Uglavnom sam u takvim okolnostima u pasivnom položaju jer se moj aganžman završava kada pristanem da dam nekome svoje delo. Kada radim kao scenarista imam drugčija iskustva. Najviše radim s Draganom Bjelogrlićem i ideja je njegova, a ja sam izvođač dela radova. To je zanimljiv posao koji podrazumeva rad u grupi. To je promena u odnosu na samoću pisca dok radi. Kada pišete prozu pritisak je mnogo veći jer ste odgovorni za sve, dok posle nastajanja scenarija dođe grupa ljudi koja preuzima dalju odgovornost za televizijsku seriju ili film, rekao je on.

Glumac reditelj i producent, Dragan Bjelogrlić je napomenuo da se njegovo interesovanje za kreiranje nekog scenarističkog dela zasniva na ideji o televizijskoj seriji ili filmu koji treba da se snime.

U našoj kinematografiji je scenario i njegov nastanak potcenjivan. Producenti su uzimali prvu ruku scenaria, zbog finansijskih razloga i nakon toga je reditelj sa glumcima dodatno radio na tome...Jednostavno bio je potcenjen ogroman rad autora da napišu neko delo. Pokušavam od starta nastajanja scenarija da radim sa piscima. U nastajanju televizijske serije „Senke nad Balkanom“ pozvao sam dva romanopisca i jednog scenaristu i bio je to ispostaviće se uspešan eksperiment. To je težak kolektivni rad, naročito kada imate jako ličnosti i autore, ali eto...nama je uspelo, kazao je Bjelogrlić.

Prema njegovim rečima, savremena produkcija televizijskih serija se u današnje vreme izjednačava sa produkcijama filmskih ostvarenja.

Sve ove televizijske serije koje gledamo po HBO ili Netfliksu, približavaju se u svojoj estetici filmu. Možda je razlika ponekad u naraciji jer televizijske serije zahtevaju sasvim drugačiju vrstu pripovedanja, ali sve drugo je prilično isti, kazao je Bjelogrlić. 

Za njega nema dileme da je kult reditelja nastao šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i da je za to vreme bilo sasvim normalno. 

Tadašnja jugoslovenska kinematografija je bila zapravo državna kinematografija u kojoj nisu radili pravi producenti. Neki ljudi su samo organizovali snimanje filma za neki novac bez kreativnog upliva u idejno osmišljavanje filma.

Faktički država je obavezala reditelje da snimaju filmove i oni su bili u superiornom položaju u odnosu na sve druge aktere snimanja nekog filma. Odatle potiče potcenjivanje scenarističkog posla. Danas se vraćamo scenariju kao osnovi svakog posla oko snimanja televizijske serije ili filma. Kreatori serije su ispred reditelja u hijerarhiji posla.

Reditelj samo treba vizuelno da uobliči ono što su su smislili kreatori serije. Naravno ako je reditelj loš sam tekst ne može da obavi posao, kazao je Bjelogrlić.

Kako kaže, sasvim suluda je podela na bioskopski i autorski film.

Dobar film je dobar film. Šta uopšte znači bioskopski film. Zar nije ambicija svakog ko snima neki film da se on prikazuje u bioskopu. Serđo Leone je takođe autor i kada vidite 10 sekundi njegovog filma vi znate da je on autor. Autorski filmovi koji treba da budu odraz duše autora, nesnosno liče jedan na drugi. Verujem da je dobar filma jako gledan film. Od 100 najboljih filmova naše kinematografije bar njih 90 su bili veliki bioskopski hitovi, zaključio je Bjelogrlić.