МИРКА ВАСИЉЕВИЋ:  Нећу да пропустим одрастање деце

Тада још увек недовољно искусна, али довољно талентована да се допадне не само публици већ и многим редитељима, Мирка је врло брзо у својој биографији почела да смењује занимљиве улоге у домаћим серијама и представама. Играла је у серијама „Мирис кише на Балкану“, „Јесен стиже дуњо моја“, „Паре или живот“, „Санта Мариа дела Салуте“, „Истине и лажи“ и друге. Ипак, јавност је Мирку можда и највише заволела као Јању у серији „Љубав, навика и паника“, а како и сама глумица каже, та улога је и за њу посебна те се увек изнова смеје репликама из те серије. Иста ју је кандидовала за најбољу глумицу на фестивалу „Златна ружа Монтреа“. Данас је Мирка Васиљевић мајка троје деце, па своје пословне обавезе ставља у други план, јер како нам је испричала, не жели да пропушта одрастање Андреје, Михајла и Адријане.

„Моја деца су несвакидашња за данашње време јер ми у кући немамо ни компјутер ни таблет, тако да они, иако знају да их користе, нису од оних који су приковани за неки уређај. Не дајемо им таблет да би били мирни. То је данас мало тежи, али исправнији пут. Они више воле да се квалитетно играју напољу, да праве бункере, базе, то јесте незгодније јер све то треба распремити и код нас је увек неки хаос, али је квалитетније и здравије за њих.

Када је лоше време, увек их водим у позоришта и биоскопе јер и сама волим тамо да одлазим, па им од малена усађујем ту традицију. Они су већ са две године ишли на позоришне представе и имају културу да морају да седе и гледају. Временом се показало да ако је прича добра и квалитетна колико год имали година њих то заинтересује и окупира им пажњу. Драго ми је што је ера тих цртаћа који су преагресивни и немају неку поенту полако прошла и да су се поново вратили филмови који имају неку добру поруку и истинску причу. То је оно што њима држи пажњу. Када одгледамо неки цртани филм и он има неку добру причу,  дискутујемо о томе шта је његова поента, да ли су препознали неку њихову животну ситуацију која им се можда десила, како ју је решио неки јунак, да ли разликују правду од неправде...

Јесу долазили некада на ваше представе. Како реагују када вас виде на сцени?

– Јесу, играм дечију представу, а када су дошли у неке године да могу да седе и прате представу онда су дошли да ме гледају. Чак се и неке моје колеге шале да, ако их доведем још који пут, ми више нећемо морати да играмо, већ ће моћи они колико су већ напамет научили текст. Примете сваки пут ако нешто изменимо јер су долазили више пута. Знају да је то мој посао. Научени су да ми не довикују када сам на сцени. Супер им је било.

Шта мислите колико је вашој деци предност то што имају младе родитеље?

– Мене је мајка родила раније, са 20-ак година, што је било нормално за она времена, а тетка, за коју сам јако везана, је стицајем околности мало касније добила мог брата. Тако да свако има своје време и то време је најбоље за њега. Мислим да је најбитније уствари да човек то искрено жели и има вољу за тиме, јер колико год да га је живот истрошио и колико год да нема можда ни времена или има много прекупације, ако нешто стварно искрено жели и воли он ће наћи енергије и начина да то превазиђе и реши. Поготово када су деца у питању. Она су највеће богатство нека продужена рука која остаје иза нас. Када сам ја у питању, пошто сам млада немам страхове у њиховом одрастању јер немам довољно животног искуства. Родила сам са 20 година када ме живот још није довољно ишибао. Чекам да дође нека ситуација коју ћу у ходу да решавам јер немам толико предзнања као неко ко роди са 30-ак година, али и ја се сусрећем са истим ситуацијама као и други родитељи. Мислим да је мојој деци супер што су доживели прабаку и прадеку, јер они их више чувају него баке и деке који и даље раде. За моју децу је мој дека први на листи у фамилији, па онда сто места празно па сви ми остали. То је нешто што не може да се деси ако доста касније родите.

 Да ли је ваша породица приближнија оној у серији „Мирис кише на Балкану“ или „Љубав, навика и паника“?

 – Дефинитивно оној у „Љубав, навика и паника“. Код нас је свакодневно неко лудило јер нас је 11 у кући, па је компликовано само ручак да се постави. Ипак, имамо ту неку сложност и везу, иако смо нпр. некада одвојени хиљадама километара. Када сам живела у иностранству због Вујадинове фудбалске каријере или моји бака и дека који су живели и радили у Немачкој, као да смо сви остајали у истој просторији. Имамо помало и од једних и од других.

Како вам се чини „удар“ телевизија кроз серијски програм на ријалити програме?

– Јако ми је драго. Немам прилику да гледам претерано оно што желим, углавном ми је дечији програм заступљен у кући, а увече сам већ уморна да бих имала пажњу да пратим серију или филм. По билбордима у граду сам видела да су разне телевизије избациле доста серија. Драго ми је што се поново код нас снимају серије, јер знам да је највећи проблем финансијска ситуација. Прошле сезоне сам снимала шест епизода у серији „Истине и лажи“ и то ми је супер дошло што сам имала мини задатак и прилику да осетим ону атмосферу на снимањима јер то је нешто што ме испуњава.

То вас је на крају крајева и прославило...

– Јесте, али имала сам више среће него памети да почнем да снимам у неко другачије време када су се филмови радили на други начин, када је био другачији однос према глумцима. Снимила сам један филм и за мене је знала цела бивша Југославија, а неки данас сниме пет-шест серија, а и даље им је име и презиме непрепознатљиво, а у нашем послу је то јако битно, јер то је оно што нас чини траженијим. Мало су се времена променила. Захвална сам Богу што сам имала прилику да искусим онакав рад. Што се тиче ријалитија, јесте да их има доста, али не би нам их телевизије пласирале да народ то не тражи и не гледа. Увек се водим тиме да постоји даљински који има пуно дугмића, па ако вам нешто не одговара увек можете да промените канал. Толико их има да ћете нешто пронаћи за себе. Срећом, супер серије се и даље снимају и репризирају па увек можете то да погледате, а они који воле увек могу да гледају ријалити, што је у реду. Увек сам за то да за сваког буде понешто.

Када ћемо вас поново гледати на филму?

– То не зависи од мене. Чекам позив од редитеља и продуцената, па ако ми се учини да неки пројекат може да се уклопи у мој живот и не ремети моју породицу, врло радо ћу га прихватити. Мислим да имам привилегију да се бавим послом који волим, што је данас ретко. С друге стране, не бих волела да пропустим то почетно васпитање своје деце. Сад имам сина који је кренуо у школу и у некој сам новој ери живота. Схватила сам да сам сад у ситуацији да имам огледало свог васпитања јер он сада одговара за своје име и презиме у школи и треба добија и позитивне и негативне критике у зависности од понашања. Није више мали. Волела бих да направим добар костур у васпитању своје деце, а за посао ће увек бити простора и места. Додуше, никада нисам ни престајала да радим, у трећој трудноћи сам имала последњу представу 18. децембра, 28. децембра сам се породила, а већ 23. јануара сам опет играла. И даље се храним и испуњавам послом и мислим да је то јако важно - да имам свој динар и да не постанем џангризава, него да сам изнутра срећна, а опет и да сам у породици довољно присутна. Не бежим од филмова и серија желим да их радим, али треба све да се поклопи. Мислим да, ако сам већ радила неке добре и квалитетне серије и филмове по којима ме памте, да то треба да одржим. Почела сам да снимам са 13 година када сам била несвесна да почињем да будем филмски, серијски, позоришни и телевизијски радник, али тада сам добила озбиљне савете од великих глумачких легенди, које сам усвојила као црвено правило у мојој глави. Они су ми рекли да је битан квалитет, а не квантитет. Тако да, ако себе не видим у неком пројекту, а имам могућност да не радим, пре ћу остати на ономе што сам до сада радила него да радим да бих нешто урадила.

Владимир Бијелић