MIRKA VASILJEVIĆ:  Neću da propustim odrastanje dece

Tada još uvek nedovoljno iskusna, ali dovoljno talentovana da se dopadne ne samo publici već i mnogim rediteljima, Mirka je vrlo brzo u svojoj biografiji počela da smenjuje zanimljive uloge u domaćim serijama i predstavama. Igrala je u serijama „Miris kiše na Balkanu“, „Jesen stiže dunjo moja“, „Pare ili život“, „Santa Maria dela Salute“, „Istine i laži“ i druge. Ipak, javnost je Mirku možda i najviše zavolela kao Janju u seriji „Ljubav, navika i panika“, a kako i sama glumica kaže, ta uloga je i za nju posebna te se uvek iznova smeje replikama iz te serije. Ista ju je kandidovala za najbolju glumicu na festivalu „Zlatna ruža Montrea“. Danas je Mirka Vasiljević majka troje dece, pa svoje poslovne obaveze stavlja u drugi plan, jer kako nam je ispričala, ne želi da propušta odrastanje Andreje, Mihajla i Adrijane.

„Moja deca su nesvakidašnja za današnje vreme jer mi u kući nemamo ni kompjuter ni tablet, tako da oni, iako znaju da ih koriste, nisu od onih koji su prikovani za neki uređaj. Ne dajemo im tablet da bi bili mirni. To je danas malo teži, ali ispravniji put. Oni više vole da se kvalitetno igraju napolju, da prave bunkere, baze, to jeste nezgodnije jer sve to treba raspremiti i kod nas je uvek neki haos, ali je kvalitetnije i zdravije za njih.

Kada je loše vreme, uvek ih vodim u pozorišta i bioskope jer i sama volim tamo da odlazim, pa im od malena usađujem tu tradiciju. Oni su već sa dve godine išli na pozorišne predstave i imaju kulturu da moraju da sede i gledaju. Vremenom se pokazalo da ako je priča dobra i kvalitetna koliko god imali godina njih to zainteresuje i okupira im pažnju. Drago mi je što je era tih crtaća koji su preagresivni i nemaju neku poentu polako prošla i da su se ponovo vratili filmovi koji imaju neku dobru poruku i istinsku priču. To je ono što njima drži pažnju. Kada odgledamo neki crtani film i on ima neku dobru priču,  diskutujemo o tome šta je njegova poenta, da li su prepoznali neku njihovu životnu situaciju koja im se možda desila, kako ju je rešio neki junak, da li razlikuju pravdu od nepravde...

Jesu dolazili nekada na vaše predstave. Kako reaguju kada vas vide na sceni?

– Jesu, igram dečiju predstavu, a kada su došli u neke godine da mogu da sede i prate predstavu onda su došli da me gledaju. Čak se i neke moje kolege šale da, ako ih dovedem još koji put, mi više nećemo morati da igramo, već će moći oni koliko su već napamet naučili tekst. Primete svaki put ako nešto izmenimo jer su dolazili više puta. Znaju da je to moj posao. Naučeni su da mi ne dovikuju kada sam na sceni. Super im je bilo.

Šta mislite koliko je vašoj deci prednost to što imaju mlade roditelje?

– Mene je majka rodila ranije, sa 20-ak godina, što je bilo normalno za ona vremena, a tetka, za koju sam jako vezana, je sticajem okolnosti malo kasnije dobila mog brata. Tako da svako ima svoje vreme i to vreme je najbolje za njega. Mislim da je najbitnije ustvari da čovek to iskreno želi i ima volju za time, jer koliko god da ga je život istrošio i koliko god da nema možda ni vremena ili ima mnogo prekupacije, ako nešto stvarno iskreno želi i voli on će naći energije i načina da to prevaziđe i reši. Pogotovo kada su deca u pitanju. Ona su najveće bogatstvo neka produžena ruka koja ostaje iza nas. Kada sam ja u pitanju, pošto sam mlada nemam strahove u njihovom odrastanju jer nemam dovoljno životnog iskustva. Rodila sam sa 20 godina kada me život još nije dovoljno išibao. Čekam da dođe neka situacija koju ću u hodu da rešavam jer nemam toliko predznanja kao neko ko rodi sa 30-ak godina, ali i ja se susrećem sa istim situacijama kao i drugi roditelji. Mislim da je mojoj deci super što su doživeli prabaku i pradeku, jer oni ih više čuvaju nego bake i deke koji i dalje rade. Za moju decu je moj deka prvi na listi u familiji, pa onda sto mesta prazno pa svi mi ostali. To je nešto što ne može da se desi ako dosta kasnije rodite.

 Da li je vaša porodica približnija onoj u seriji „Miris kiše na Balkanu“ ili „Ljubav, navika i panika“?

 – Definitivno onoj u „Ljubav, navika i panika“. Kod nas je svakodnevno neko ludilo jer nas je 11 u kući, pa je komplikovano samo ručak da se postavi. Ipak, imamo tu neku složnost i vezu, iako smo npr. nekada odvojeni hiljadama kilometara. Kada sam živela u inostranstvu zbog Vujadinove fudbalske karijere ili moji baka i deka koji su živeli i radili u Nemačkoj, kao da smo svi ostajali u istoj prostoriji. Imamo pomalo i od jednih i od drugih.

Kako vam se čini „udar“ televizija kroz serijski program na rijaliti programe?

– Jako mi je drago. Nemam priliku da gledam preterano ono što želim, uglavnom mi je dečiji program zastupljen u kući, a uveče sam već umorna da bih imala pažnju da pratim seriju ili film. Po bilbordima u gradu sam videla da su razne televizije izbacile dosta serija. Drago mi je što se ponovo kod nas snimaju serije, jer znam da je najveći problem finansijska situacija. Prošle sezone sam snimala šest epizoda u seriji „Istine i laži“ i to mi je super došlo što sam imala mini zadatak i priliku da osetim onu atmosferu na snimanjima jer to je nešto što me ispunjava.

To vas je na kraju krajeva i proslavilo...

– Jeste, ali imala sam više sreće nego pameti da počnem da snimam u neko drugačije vreme kada su se filmovi radili na drugi način, kada je bio drugačiji odnos prema glumcima. Snimila sam jedan film i za mene je znala cela bivša Jugoslavija, a neki danas snime pet-šest serija, a i dalje im je ime i prezime neprepoznatljivo, a u našem poslu je to jako bitno, jer to je ono što nas čini traženijim. Malo su se vremena promenila. Zahvalna sam Bogu što sam imala priliku da iskusim onakav rad. Što se tiče rijalitija, jeste da ih ima dosta, ali ne bi nam ih televizije plasirale da narod to ne traži i ne gleda. Uvek se vodim time da postoji daljinski koji ima puno dugmića, pa ako vam nešto ne odgovara uvek možete da promenite kanal. Toliko ih ima da ćete nešto pronaći za sebe. Srećom, super serije se i dalje snimaju i repriziraju pa uvek možete to da pogledate, a oni koji vole uvek mogu da gledaju rijaliti, što je u redu. Uvek sam za to da za svakog bude ponešto.

Kada ćemo vas ponovo gledati na filmu?

– To ne zavisi od mene. Čekam poziv od reditelja i producenata, pa ako mi se učini da neki projekat može da se uklopi u moj život i ne remeti moju porodicu, vrlo rado ću ga prihvatiti. Mislim da imam privilegiju da se bavim poslom koji volim, što je danas retko. S druge strane, ne bih volela da propustim to početno vaspitanje svoje dece. Sad imam sina koji je krenuo u školu i u nekoj sam novoj eri života. Shvatila sam da sam sad u situaciji da imam ogledalo svog vaspitanja jer on sada odgovara za svoje ime i prezime u školi i treba dobija i pozitivne i negativne kritike u zavisnosti od ponašanja. Nije više mali. Volela bih da napravim dobar kostur u vaspitanju svoje dece, a za posao će uvek biti prostora i mesta. Doduše, nikada nisam ni prestajala da radim, u trećoj trudnoći sam imala poslednju predstavu 18. decembra, 28. decembra sam se porodila, a već 23. januara sam opet igrala. I dalje se hranim i ispunjavam poslom i mislim da je to jako važno - da imam svoj dinar i da ne postanem džangrizava, nego da sam iznutra srećna, a opet i da sam u porodici dovoljno prisutna. Ne bežim od filmova i serija želim da ih radim, ali treba sve da se poklopi. Mislim da, ako sam već radila neke dobre i kvalitetne serije i filmove po kojima me pamte, da to treba da održim. Počela sam da snimam sa 13 godina kada sam bila nesvesna da počinjem da budem filmski, serijski, pozorišni i televizijski radnik, ali tada sam dobila ozbiljne savete od velikih glumačkih legendi, koje sam usvojila kao crveno pravilo u mojoj glavi. Oni su mi rekli da je bitan kvalitet, a ne kvantitet. Tako da, ako sebe ne vidim u nekom projektu, a imam mogućnost da ne radim, pre ću ostati na onome što sam do sada radila nego da radim da bih nešto uradila.

Vladimir Bijelić