Приказ албума „Паркер Ричарда Старка - Убијалиште“ Дарвина Кука

Вестлејк/Старк је у 24  романа о Паркеру (од „Ловца“ из 1962. године) „разрађивао“ искуства „тврде школе кримића“ настале пре Другог светског рата, прилагођавајући их модерним (послератним) временима. Паркер, чије су генералије непознате (Паркер му није право презиме - у првом роману је био Вокер), криминалац је без страха и сентименталности, без дилема и гриже савести, велике снаге и спретности, опрезан, промишљен и немилосрдан. Изнад свега он поштује свој интерни код части и поноса што, пре свега, подразумева држање дате речи и искључује издају и превару колега у послу. Паркер је „слободњак“, невезан за мафију или друге организације/синдикате криминала; он није ни грамзив ни расипан: „ради“ само да би стекао новац који, мада воли луксуз, умерено троши. Прагматичан је и прилагодљив, самосвестан и задовољан собом, без нереалних амбиција али вољан да се жестоко бори за оно што сматра да му припада; у криминалним круговима ужива висок углед јер је поуздан, не залеће се него детаљно планира и успешно изводи акције. Речју, безмало савршени професионалац због чега долази у сукобе како са представницима закона тако и са „неквалитетним“ представницима своје бранше.   

„Убијалиште“ је рађено по истоименом роману, 14. у серији о Паркеру, објављеном 1971. године. Заплет је сасвим једноставан: Паркер са друговима пљачка блиндирани комби и отима yak са новцем. Али, што због снега што због лошег возача, аутомобил бегунаца излеће с пута. Паркер једини успева да се извуче из олупине и са новцем мора да се сакрије у затворени забавни парк „Острво забаве“. Док се пење на ограду угледа мрачне типове који додају коверту са митом полицајцима. Међутим, и ови виде бегунца, а кад чују извештај о пљачки 73.000 долара све им постаје јасно. Паркер зна да је у клопци и да ће, пошто пошаљу „поштену полицију“ на погрешан траг, лоши момци и корумпирани полицајци ући у забавни парк да га нађу, убију и узму новац. Њему не преостаје ништа друго до да скупо прода своју кожу...

Прича о опкољеном момку који се бори против бројнијег непријатеља знана је и безброј пута поновљена и у жанру и ван њега па је Вестлејк/Старк, осим већ стандардне поставке у којој се Паркер бори са непоштеним криминалцима (па је његово часно понашање разлог што је симпатичан читаоцима), морао да је зачини егзотичним тематским целинама парка (од собе са огледалима, „куће воска“, приказа острва Хаваји, бродолома, потрага кроз галаксију до „острва Алкатраз“) у којима Паркер спрема замке за своје прогонитеље односно да у све удене и мало личне освете оца коме Паркер убија јединца. Ипак, тежиште приче је на акцији која читаоцу не нуди нити дозвољава предах и брзином успешно прикрива недоследности и недостатке заплета. Вестлејк/Старк је знао и предности и мане своје замисли и потрудио се да посао одради жанровски доследно и ефикасно. Дарвин Кук се, са своје стране, мајсторски надовезао на узбудљиву причу. Његов оштри, минималистички цртеж монтиран је, по узору на најбоље црно-беле „ноар крими“ филмове, у сјајне, динамичне табле које плене сменом слика и сугестивним, ефектним ракурсима. Поједине табле на којима нема текста већ је све испричано сличицама одиста су импресивне и делују као комад филмске траке са низом слика „фрејмова“.

Посебну драж даје, још од првог албума, тробојност стрипа - овог пута и у овдашњем издању „Darkwooda“ то је комбинација црне, беле и плаво-сиве - којом се, осим увек добродошлог онеобичавања призора, постиже и утисак патинираности односно „умекшавања“ и „улепшавања“ прошлих времена. Кук је „Убијалиште“ исцртао на 80 табли (видно краће од ранијих албума) па је, у наставку, додао кратку (12 страна), не превише убедљиву епизоду под називом „7едмина“ у којој Паркер поново остаје сам и бори се за свој плен (и живот).    Серијал албума „Паркер Ричарда Старка“ Дарвина Кука, који је „Убијалиштем“ задесно приведен крају, свеукупно се представља као уверљива, занимљива и забавна стилска стрип вежба утемељена на историји жанровске иконографије („тврдо куваног кримића“) и надахнуто „поткрепљена“ рафинираним визуелним „штимунгом“.

Илија Бакић