Драган Лончар из Степановићева чува успомену на претке

– Којим добром? – упитао нас је са дистанце, не верујући да би „неки новинари” уопште могли да се заинтересују за њега. – Спремам се полако за Немачку, тамо су ми жена, деца и унуци.

Када смо му објаснили да смо код њега банули другим послом, неповерење је убрзо нестало па се Драган показао као веома срдачан и пријатан саговорник.

– Да, одувек ме је занимала историја, а део у вези с Првим светским ратом нарочито – рече наш домаћин. – Уосталом, познато вам је да су Степановићево основали солунски дорбовољци, а мој деда Милош је један од њих. Родитељи су ме васпитавали да гајим успомену на претке, а осим тога сам много читао. Тако сам почео да прикупљам не само информације у вези с историјатом предака већ и документацију. Нема је много, али свака фотографија, реквизит, алатка или план куће је прича за себе. Зато настојим да и моју децу васпитавам у том правцу, а и унуке ћу, чим мало порасту.

Драган каже да је њихова кућа једна од првих које су подигнуте у Степановићеву.

– Извесни Јелача први је саградио кућу у Степановићеву, а онда је почело да ниче читаво село – каже Драган, и показује нам књигу Васа Колака и Илије Петровића „Добровољачка колонија Степановићево”, у којој је на насловној страни, међу оснивачима села, и његов деда Милош. – Сви они су носиоци Албанске споменице, дедину редовно чистим и гланцам, док је троје њих – Милунка Савић, Митар Јерковић и Аћим Радишић – одликовано Карађорђевом звездом.

Уз похвале на рачун библиотекарке Леле, Драган каже да је дао све од себе да припомогне приликом израде родослова мештана.

– Годину сам се интензивно посветио том послу. Тако смо ушли у траг и потомку солунског добровољца хрватске националности, извесног Ивана Милинковића, чија је сестра Јагица стрељана у рацији Хортијеваца у Сиригу за време Другог светског рата, а чији унук Звонко живи у Петроварадину – описује један од „подухвата” наш саговорник, додајући да су Лончари, попут многих, велики део тих ратних година провели у избеглиштву у Обреновцу.

Многи мештани Степановићева за продужетак свог потомства треба да захвале извесној Марији, која је као Мађарица била удата за Србина Атанацковића и спасла животе многих сељана, за шта је касније била прозивана од својих сународника најпогрднијим квалификацијама.

- Многи занемарују предаке и порекло, а ја увек имам на уму речи песника Драгослава Драге Брновића, који је записао: “Порекло ко не слави, без очију земљом хода, као слепац празноглави, заборављен од господа. Ком памћење не досеже, бар до свога чукундеда, отпадник је од вреже, у будућност слеп гледа. За случаје такве важе пословице кроз времена, то је репа, народ каже, која нема корена”.

Посебно је интересантна једна од просторија у Лончаревом дворишту, преуређена у својеврсни музеј старих алата, попут преслице, наћви, мотика,  разних српова, тестера, преса… Међу бројним реквизитима нашао се и штап његовог деде Милоша, који нам је поносно показао.

– Моји су сада у Немачкој – сетно каже Драган. – Деца су као медицински техничари отишла за послом и већом платом, а жена да припомогне снаји када се породила и добила близанце Душана и Милана. Још увек се премишљам да ли да им се придружим и напустим све ово, мада бих више волео да се сви они заједно врате у Степановићево.

Међу бројним алаткама „Завичајног музеја” штрчао је необичан реквизит – застава Фудбалског клуба „Црвена звезда”.

– Велики сам звездаш, а то је барјак који сам носио на сваку утакмицу када је „Звезда” постала првак Европе 1991. године. Меч с „Олимпиком” у Барију памтићу читавог живота – вели Драган, објашњавајући откуд црвено-бела застава међу старинским алатима.

С. Савић

Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” суфинансиран је од стране Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.