Dragan Lončar iz Stepanovićeva čuva uspomenu na pretke

– Kojim dobrom? – upitao nas je sa distance, ne verujući da bi „neki novinari” uopšte mogli da se zainteresuju za njega. – Spremam se polako za Nemačku, tamo su mi žena, deca i unuci.

Kada smo mu objasnili da smo kod njega banuli drugim poslom, nepoverenje je ubrzo nestalo pa se Dragan pokazao kao veoma srdačan i prijatan sagovornik.

– Da, oduvek me je zanimala istorija, a deo u vezi s Prvim svetskim ratom naročito – reče naš domaćin. – Uostalom, poznato vam je da su Stepanovićevo osnovali solunski dorbovoljci, a moj deda Miloš je jedan od njih. Roditelji su me vaspitavali da gajim uspomenu na pretke, a osim toga sam mnogo čitao. Tako sam počeo da prikupljam ne samo informacije u vezi s istorijatom predaka već i dokumentaciju. Nema je mnogo, ali svaka fotografija, rekvizit, alatka ili plan kuće je priča za sebe. Zato nastojim da i moju decu vaspitavam u tom pravcu, a i unuke ću, čim malo porastu.

Dragan kaže da je njihova kuća jedna od prvih koje su podignute u Stepanovićevu.

– Izvesni Jelača prvi je sagradio kuću u Stepanovićevu, a onda je počelo da niče čitavo selo – kaže Dragan, i pokazuje nam knjigu Vasa Kolaka i Ilije Petrovića „Dobrovoljačka kolonija Stepanovićevo”, u kojoj je na naslovnoj strani, među osnivačima sela, i njegov deda Miloš. – Svi oni su nosioci Albanske spomenice, dedinu redovno čistim i glancam, dok je troje njih – Milunka Savić, Mitar Jerković i Aćim Radišić – odlikovano Karađorđevom zvezdom.

Uz pohvale na račun bibliotekarke Lele, Dragan kaže da je dao sve od sebe da pripomogne prilikom izrade rodoslova meštana.

– Godinu sam se intenzivno posvetio tom poslu. Tako smo ušli u trag i potomku solunskog dobrovoljca hrvatske nacionalnosti, izvesnog Ivana Milinkovića, čija je sestra Jagica streljana u raciji Hortijevaca u Sirigu za vreme Drugog svetskog rata, a čiji unuk Zvonko živi u Petrovaradinu – opisuje jedan od „poduhvata” naš sagovornik, dodajući da su Lončari, poput mnogih, veliki deo tih ratnih godina proveli u izbeglištvu u Obrenovcu.

Mnogi meštani Stepanovićeva za produžetak svog potomstva treba da zahvale izvesnoj Mariji, koja je kao Mađarica bila udata za Srbina Atanackovića i spasla živote mnogih seljana, za šta je kasnije bila prozivana od svojih sunarodnika najpogrdnijim kvalifikacijama.

- Mnogi zanemaruju predake i poreklo, a ja uvek imam na umu reči pesnika Dragoslava Drage Brnovića, koji je zapisao: “Poreklo ko ne slavi, bez očiju zemljom hoda, kao slepac praznoglavi, zaboravljen od gospoda. Kom pamćenje ne doseže, bar do svoga čukundeda, otpadnik je od vreže, u budućnost slep gleda. Za slučaje takve važe poslovice kroz vremena, to je repa, narod kaže, koja nema korena”.

Posebno je interesantna jedna od prostorija u Lončarevom dvorištu, preuređena u svojevrsni muzej starih alata, poput preslice, naćvi, motika,  raznih srpova, testera, presa… Među brojnim rekvizitima našao se i štap njegovog dede Miloša, koji nam je ponosno pokazao.

– Moji su sada u Nemačkoj – setno kaže Dragan. – Deca su kao medicinski tehničari otišla za poslom i većom platom, a žena da pripomogne snaji kada se porodila i dobila blizance Dušana i Milana. Još uvek se premišljam da li da im se pridružim i napustim sve ovo, mada bih više voleo da se svi oni zajedno vrate u Stepanovićevo.

Među brojnim alatkama „Zavičajnog muzeja” štrčao je neobičan rekvizit – zastava Fudbalskog kluba „Crvena zvezda”.

– Veliki sam zvezdaš, a to je barjak koji sam nosio na svaku utakmicu kada je „Zvezda” postala prvak Evrope 1991. godine. Meč s „Olimpikom” u Bariju pamtiću čitavog života – veli Dragan, objašnjavajući otkud crveno-bela zastava među starinskim alatima.

S. Savić

Projekat „Prigradska naselja Novog Sada” sufinansiran je od strane Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.