„Дневник” у Милану и на језеру Комо: La Grande Belezza у крви рођена

Ја, који се како моја деца воле да кажу, облачим по сувенирницама, дошао сам код једног од најбољих кројача Европе по препоруци пријатеља Ацкета Ђорђевића који Алесандра и сличне мајсторе заната редовно доводи на своје манифестације у Београд. Стари мајстор узео ми је мере за кошуљу, и ја сам му рекао: “Добро, подићи ће је Ацке кад дође у Милано!”.

“А не, морате прво на две пробе да дођете!”, одговорио је Алесандро. У том моменту сетио сам се свога деде Ђене који је радио као кројач у Бачу пуних 68 година, од своје 13 кад је постао шегрт до смрти у 81. И да, људи су и код њега долазили “на пробе”. Али шта о томе знамо ми што носимо мајице “Малага”, “Лаос” и “Sorrento”.

Радионицу је отворио Алесандров отац још давне 1948. и од тада они раде кошуље за клијенте из целе Европе. Тубе штофова, кројачки метар, свешчица у коју маестро бележи мере, лутке на којима стоје одела – део су амбијента једно старог света који се данас ретко среће.

Једнодневни излет на језеро Комо почео је у истоименом градићу чија је огромна катедрала из 14. века достојна неког вишемилионског града. Иако је био обичан радни дан, среда, ту сам видео сцену која се данас ретко среће у Италији али и у већини европских “старих” католичних држава  – испред исповедаоница су редови верника који желе свом свештенику да повере своје грехе. Да ли се Италијани враћају религији или имају субјективни осећај да су много грешили, остаје нам да видимо.

Пре пет година био сам у градићу Сало на обалама оближњег језера Гарда. Ту је од 1943. до 1945. била престоница Мусолинијеве Repubblica Социале Италиана, марионетске државе под немачким надзором, настале након “Пада Италије”.

Овде, на обалама језера Комо у месту Ђулино 28. априла 1945. ухапшен је и ликвидиран Дуче.  Бенито Мусолини је ухваћен када је заједно са својом љубавницом Кларетом Петрачи покушао да прерушен побегне у Швајцарску. Обоје су ликвидирани, измрцварени до непрепознатљивости и обешени да полу-голи висе наглавце на једном тргу у Милану. Романтични амбијенти и средњовековна суровост – честа су комбинација кроз италијанску историју. Недавно сам гледао серију “Труст” која се бави отмицом унука Џон Пола Готија, најбогатијег човека света која се догодила у Италији 1973. Серија обилује сценама суровости – попут “бацања издајника” са високих зидина једне од римских античких грађевина “која је довољно висока да те убије али и довољни ниска да смрт не буде тренутачна него да се изломљених костију патиш сатима!” Али, ваљда тако и настаје апенинска “Ла Гранде Bellezza” (“Велика лепота”, чувени Сорентинов филм). Да парафразирам реченицу Орсона Велса из филма “Трећи човек”: “Ратови и убиства током владавине Медичијевих у Фиренци изродили су ренесансу и Микеланђела. Шта је донело 800 година благостања и мира у Швајцарској – сат са кукавицом!”

Док “капрезе салату” и “пармиђану” заливам домаћим црним вином у малом ресторану на тргу у градићу Белађио на обали језера Комо, поред баште свира млади Румун, рекло би се – виртуоз на гитари. Пришло му је неколико туриста тражећи од њега информацију у ком ресторану наступа увече и ЦД са његовим снимцима. У кафеу у Варени, на другој страни језера, еспресо и шифру за интернет доноси ми конобар Африканац. Мултикултурна слика свакодневице нове Италије – некима се, међутим не допада.

“Пре неколико дана један судија је ослободио мигранта из Африке који је силовао Италијанку, уз образложење да је такво понашање прихватљиво у земљи из које долази!”, љутито ми говори таксита који ме вози до Мондадоријеве пословне зграде на периферији Милана. “Ако би неко од њих пришао мојој кћерки, ја знам како би!”, наставља причу – “Нама овде поново треба неки Мусолини или Путин да заведе ред!” Након неколико минута вожње, није било тешко закључити како је популистичка десница дошла на власти у Италији.

У “Palazzo Модадори”, великој пословној згради једне од највећих медијских кућа у Италији (у власништву Берлусконија) у току је била конференција посвећена 80. рођендану женског модног магазина “Гразиа” који успешно излази у 20 земаља широм света. На зидовима у холу – фотографије из историје компаније коју је, тада 18-годишњи Арнолдо Мондадори основао 1907: Арнолдо и Ернест Хемингвеј; Арнолдо и Томас Ман; Арнолдо и Д’Анунцио…

Поред говора данашњег председника компаније Ернеста Маурија и славне дугогодишње уреднице магазина “Гразиа” – Карле Вани, посебно ми је био занимљив разговор са припадницима три генерације фамилије Мисони чији је модни бренд један од ретких који је остао у породичном власништву. Розита Мисони (86) испричала је како је свог супруга Отавија упознала на Олимпијским играма у Лондону 1948. када се он на стадиону Вембли такмичио у финалу трке са препонама. Брзе ноге му нису биле довољне да пар година раније избегне британско заробљеништво. Отавио је, наиме, постао ратни заробљеник након пораза Мусолинијеве Италије код Ел Аламејна.

Рођени Дубровчанин, од оца Италијана и мајке Терезе из чувене госпарске породице Видовић, Отавио је перфектно говорио хрватски. Поред Розите на бини су били њена кћерка и унук. Сво троје раде за породичну компанију, унапређују бренд стар 65 година, пословне несугласице решавају на “италијански начин” за трпезом.

Прошла седмица била је у знаку “Милано Fashion Week”-a па су биле гужве у целом граду, улице су биле пуне манекенки, модних дизајнера, фотографа, бизнисмена из света моде… Гламурозну прославу 80. рођендана магазине “Гразиа” наши домаћини су организовали у спектакуларном амбијенту Rottonda della Бесана на чијем травњаку се нашао цео милански и добар део европског модног џет-сета заједно са нама издавачима овог магазина из 20 земаља широм планете, од Пакистана до Хрватске. Жене су се на високим штиклама тешко кретале по травнатој површини, а ход је постајао све нестабилнији како је која чаша “просека” склизнула низ грло. Када смо кренули назад у хотел, већина званица већ је поседала где је стигла.

Исто вече док су у Београду играли изједначено “Црвена Звезда” и “Наполи”, ми смо уз малу помоћ Дејана Станковића на миланском “Сан Сиру” – гледали утакмицу “Интер” – “Тотенхем”. За неког ко није чест посетилац фудбалских такмичења – био сам импресиониран понашањем навијача оба тима, величином и изгледом стадиона, чистоћом, маштовитом комерцијализацијом сваког угла… Колегиница Биљана која је била са нама имала је прилике да упозна и Масима Моратија, чувеног председника “Интера” од 1995. до 2013. Морати је нафтни магнат, “тежак” 1.7 милијарди долара, један од најбогатијих људи Европе.

Сутрадан смо са Сандром Готели, међународном директорком “Мондадорија” ручали у ресторану “А Санта Луциа”. Вероватно најбољи наполитански ресторан у северној Италији – основан је у сред економске кризе 1929. године. Дуго година је био једини ресторан који је радио након концерата и представа у “Скали”. Листа његових познатих гостију чије се фотографије смеше са зидова почиње са Томасом Маном, а не завршава се са Тотом Кутуњом, Ив Монтаном, Тото Кутуњом, Харијем Белафонтеом, Фенком Синатром, Лајзом Минели, Пласидом Домингом, Марчелом Мастројанијем и Маријом Калас.

Савршену бурату, велике сочне гљиве на грилу и наполитанску сипу у сосу од парадајза залили смо локалним белим вином. У потрази за традиционално лошим бежичним интернетом, на телефону нам се појавила мрежа “Маја на службеном путу”. Испоставило се да иза нас седе београдски заступници бренда “Max Мара”, који су као и више десетина хиљада других људи из света – дошли у Милано поводом “Недеље моде”.

За крај боравка у Милану, оставио сам посету музеју МУДЕЦ (Мусео della Цултура) у којем се ових дана налази интерактивна мултимедијална изложба посвећена чувеном италијанском уметнику јеврејског порекла Амадеу Модиљанију. Музеј је смештен у кварт у којем се одржавају ревије миланске “Недеље моде” и била је права уметност наћи такси у поподневним часовима. На аеродроме смо стигли у последњи час.

“Да на Планети постоји само Медитеран, мени би то било доста!”, написао сам недавно. Да продубим идеју – “Да ми неко каже – до краја живота моћи ћеш да путујеш у само једну земљу, одабери која је то! Одговор би, без размишљања био – Италија!”. Земља која има два министарства културе, једно за савремену продукцију а друго за очување културне баштине, која је на сваком кораку – просто је створена да се у њој потроши тешко стечени новац. Имају све – Соренто, Капри, Поситано и Амалфи коме је до летовања на “Медитерану какав је некад био”; велике градове Рим и Милано, скијање на Доломитима, чаробну Венецију, непрегледне винограде Тоскане и Умбије, Поситано, Чинкве Тере, Сицилију, Сардинију и Калабрију; језера Комо, Гарда и Мађоре; Верону, Пизу, Фиренцу и Равену; Матеру која изгледа као Јерусалим из времена Исуса Христа и следеће године ће бити Европска престоница културе… Да не помињем храну, вино, фудбал, моду, лепе жене, историју, Микеланђела, Каравађа, Леонарда да Винчија, Модиљанија; антику, ренесансу, барок и савремену уметност…

Па да егзалтирано закључим: Имамо срећу што живимо на само сат ипо лета од најлепше земље на свету.

Роберт Чобан