До­бро­вољ­но ва­тро­га­сно дру­штво у Бе­ге­чу деценијама међу најбољима

Наш са­го­вор­ник је при­сту­пио Дру­штву кад му је би­ло 13 го­ди­на, од­но­сно 1963, и од та­да је био омла­дин­ски ко­ман­дир, па ре­дов­ни ко­ман­дир опе­ра­тив­не је­ди­ни­це, во­зач, се­кре­тар, бла­гај­ник, пред­сед­ник... – све по ре­ду, па ни­је ни чу­до што је по ста­жу је­дан од нај­ста­ри­јих ва­тро­га­са­ца у Бе­ге­чу.

– Отац и стриц су ми би­ли ва­тро­га­сци и ја сам са­мо на­ста­вио тра­ди­ци­ју – ка­же Ва­са, чи­ја су де­ца та­ко­ђе чла­но­ви ДВД-а. – Кад се се­тим, има­ли смо раз­не ак­тив­но­сти и так­ми­че­ња, с ко­јих има­мо мно­ге пе­ха­ре и ме­да­ље. Би­ли смо ме­ђу нај­ја­чи­ма и нај­ак­тив­ни­ји­ма у Ју­го­сла­ви­ји, па и ка­сни­је.

Да­нас ДВД у Бе­ге­чу има не­што ви­ше од сто чла­но­ва, од ко­јих је 25-26 у стал­ној по­ста­ви, ме­ђу ко­ји­ма не­ки има­ју ре­до­ван по­сао те из­ла­зе на те­рен на до­ја­ву. Има­ју пи­о­нир­ске и омла­дин­ске еки­пе, му­шке и жен­ске. Ка­ко об­ја­шња­ва Ва­са, и мла­ди су об­у­че­ни ка­ко да при­сту­пе кри­зној си­ту­а­ци­ји, те су у ста­њу да се па­зе и по­мог­ну.

– Не­ко вре­ме смо и у шко­ли др­жа­ли обу­ку про­све­та­ри­ма ка­ко да ру­ку­ју про­тив­по­жар­ним апа­ра­том. Др­жи­мо обу­ке и на­шој де­ци да зна­ју шта се мо­же га­си­ти во­дом, а шта не – при­ча Ва­са.

Иако су нај­у­да­ље­ни­је ДВД од Но­вог Са­да, ка­да се ука­же по­тре­ба за њи­хо­вом ин­тер­вен­ци­јом у Фу­то­гу или Ве­тер­ни­ку, на те­рен иза­ђу ме­ђу пр­ви­ма. Сто­га је њи­хов основ­ни за­да­так да спре­че ши­ре­ње по­жа­ра.

– На­ше ва­тро­га­сно во­зи­ло има ци­стер­ну од 3.000 ли­та­ра во­де, та­ко да са­мо зна­њем мо­же­мо са­чу­ва­ти во­ду док не до­ђе по­моћ из гра­да – об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник. – Има­мо нај­ве­ћу од­го­вор­ност јер мо­ра­мо да зна­мо ка­ко да при­ђе­мо по­жа­ру. До­би­ја­мо ре­дов­но опре­му, али нам тре­ба ве­ће во­зи­ло и ци­стер­на од 8.000–10.000 ли­та­ра во­де.

Оте­жан про­лаз

У ма­њем ме­сту, во­за­чи су са­ве­сни­ји не­го у гра­ду, сма­тра ва­тро­га­сац Ва­са Фи­ли­по­вић. Из свог ис­ку­ства на­во­ди да је ва­тро­га­сци­ма са­о­бра­ћај у Но­вом Са­ду по­при­лич­но оте­жан јер уче­сни­ци не­ма­ју осе­ћај да тре­ба да се скло­не и обез­бе­де не­сме­тан про­ла­зак во­зи­ла с ро­та­ци­јом.

Осим то­га, мно­го би им зна­чи­ло ка­да би има­ли и стан за до­ма­ра да би мо­гао увек би­ти у при­прав­но­сти и ис­по­ма­га­ти, пу­ни­ти ци­стер­ну, де­жу­ра­ти. Та­ко­ђе, за До­бро­вољ­но ва­тро­га­сно дру­штво у Бе­ге­чу је спе­ци­фич­но и по­себ­но ин­те­ре­сант­но да сва­ке го­ди­не не­ко­ли­ко пу­та оба­ве­шта­ва­ју сво­је ме­шта­не, де­ле им фла­је­ре и ле­пе пла­ка­те да би пред­у­пре­ди­ли по­жа­ре. Ка­ко ка­же Ва­са Фи­ли­по­вић, и те ка­ко по­сти­жу ефе­кат јер су Бе­ге­ча­ни по­при­лич­но са­ве­сни.

Л. Ра­дло­вач­ки

Фо­то: При­ват­на ар­хи­ва

Про­је­кат "При­град­ска на­се­ља Но­вог Са­да" је су­фи­нан­си­ран од стра­не Гра­да Но­вог Са­да, а ста­во­ви из­не­ти у по­др­жа­ном про­јек­ту ну­жно не из­ра­жа­ва­ју ста­во­ве ор­га­на ко­ји је до­де­лио сред­ства.