Do­bro­volj­no va­tro­ga­sno dru­štvo u Be­ge­ču decenijama među najboljima

Naš sa­go­vor­nik je pri­stu­pio Dru­štvu kad mu je bi­lo 13 go­di­na, od­no­sno 1963, i od ta­da je bio omla­din­ski ko­man­dir, pa re­dov­ni ko­man­dir ope­ra­tiv­ne je­di­ni­ce, vo­zač, se­kre­tar, bla­gaj­nik, pred­sed­nik... – sve po re­du, pa ni­je ni ču­do što je po sta­žu je­dan od naj­sta­ri­jih va­tro­ga­sa­ca u Be­ge­ču.

– Otac i stric su mi bi­li va­tro­ga­sci i ja sam sa­mo na­sta­vio tra­di­ci­ju – ka­že Va­sa, či­ja su de­ca ta­ko­đe čla­no­vi DVD-a. – Kad se se­tim, ima­li smo raz­ne ak­tiv­no­sti i tak­mi­če­nja, s ko­jih ima­mo mno­ge pe­ha­re i me­da­lje. Bi­li smo me­đu naj­ja­či­ma i naj­ak­tiv­ni­ji­ma u Ju­go­sla­vi­ji, pa i ka­sni­je.

Da­nas DVD u Be­ge­ču ima ne­što vi­še od sto čla­no­va, od ko­jih je 25-26 u stal­noj po­sta­vi, me­đu ko­ji­ma ne­ki ima­ju re­do­van po­sao te iz­la­ze na te­ren na do­ja­vu. Ima­ju pi­o­nir­ske i omla­din­ske eki­pe, mu­ške i žen­ske. Ka­ko ob­ja­šnja­va Va­sa, i mla­di su ob­u­če­ni ka­ko da pri­stu­pe kri­znoj si­tu­a­ci­ji, te su u sta­nju da se pa­ze i po­mog­nu.

– Ne­ko vre­me smo i u ško­li dr­ža­li obu­ku pro­sve­ta­ri­ma ka­ko da ru­ku­ju pro­tiv­po­žar­nim apa­ra­tom. Dr­ži­mo obu­ke i na­šoj de­ci da zna­ju šta se mo­že ga­si­ti vo­dom, a šta ne – pri­ča Va­sa.

Iako su naj­u­da­lje­ni­je DVD od No­vog Sa­da, ka­da se uka­že po­tre­ba za nji­ho­vom in­ter­ven­ci­jom u Fu­to­gu ili Ve­ter­ni­ku, na te­ren iza­đu me­đu pr­vi­ma. Sto­ga je nji­hov osnov­ni za­da­tak da spre­če ši­re­nje po­ža­ra.

– Na­še va­tro­ga­sno vo­zi­lo ima ci­ster­nu od 3.000 li­ta­ra vo­de, ta­ko da sa­mo zna­njem mo­že­mo sa­ču­va­ti vo­du dok ne do­đe po­moć iz gra­da – ob­ja­šnja­va naš sa­go­vor­nik. – Ima­mo naj­ve­ću od­go­vor­nost jer mo­ra­mo da zna­mo ka­ko da pri­đe­mo po­ža­ru. Do­bi­ja­mo re­dov­no opre­mu, ali nam tre­ba ve­će vo­zi­lo i ci­ster­na od 8.000–10.000 li­ta­ra vo­de.

Ote­žan pro­laz

U ma­njem me­stu, vo­za­či su sa­ve­sni­ji ne­go u gra­du, sma­tra va­tro­ga­sac Va­sa Fi­li­po­vić. Iz svog is­ku­stva na­vo­di da je va­tro­ga­sci­ma sa­o­bra­ćaj u No­vom Sa­du po­pri­lič­no ote­žan jer uče­sni­ci ne­ma­ju ose­ćaj da tre­ba da se sklo­ne i obez­be­de ne­sme­tan pro­la­zak vo­zi­la s ro­ta­ci­jom.

Osim to­ga, mno­go bi im zna­či­lo ka­da bi ima­li i stan za do­ma­ra da bi mo­gao uvek bi­ti u pri­prav­no­sti i is­po­ma­ga­ti, pu­ni­ti ci­ster­nu, de­žu­ra­ti. Ta­ko­đe, za Do­bro­volj­no va­tro­ga­sno dru­štvo u Be­ge­ču je spe­ci­fič­no i po­seb­no in­te­re­sant­no da sva­ke go­di­ne ne­ko­li­ko pu­ta oba­ve­šta­va­ju svo­je me­šta­ne, de­le im fla­je­re i le­pe pla­ka­te da bi pred­u­pre­di­li po­ža­re. Ka­ko ka­že Va­sa Fi­li­po­vić, i te ka­ko po­sti­žu efe­kat jer su Be­ge­ča­ni po­pri­lič­no sa­ve­sni.

L. Ra­dlo­vač­ki

Fo­to: Pri­vat­na ar­hi­va

Pro­je­kat "Pri­grad­ska na­se­lja No­vog Sa­da" je su­fi­nan­si­ran od stra­ne Gra­da No­vog Sa­da, a sta­vo­vi iz­ne­ti u po­dr­ža­nom pro­jek­tu nu­žno ne iz­ra­ža­va­ju sta­vo­ve or­ga­na ko­ji je do­de­lio sred­stva.