In memoriam: Јелена Стојановић (1985–2018)

Бивша кадетска првакиња Војводине,касније увек у врху женског војвођанског шаха, првотимац мушке екипе ШК „Бора Костић“ из Вршца, у својој шаховској каријери имала је само једну препреку – инвалидитет, после саобраћајне несреће која се десила 18. априла 2008. године. Један изненадни трзај главе довео ју је у инвалидска колица, а није прославила ни 23. рођендан!

Њен допринос вршачком женском шаху био је изузетно значајан, јер је била стожер, прави ослонац екипе која се пласирала у Прву лигу Србије. Чини се да је управо она својом смиреношћу и могли бисмо слободно рећи „цемент-психологијом“ успешно повезала шаховско знање и различите карактере својих другарица. То је била изузетна генерација познатог шаховског тренера Милорада Капелана, а екипу су, поред Јелене, чиниле и Снежана Стајић, Ива Узелац и Јеленина сестра Марија. Поменућемо и Анђелу Миљков која је била саставни део тима који није имао ни једног иностраног играча, нити шахисткиње из других градова Србије. Тако, није ни чудо да је њен тренер, чувени чика Мића, без написаног посмртног говора, некако „дозволио“ себи да говорећи о Јелени помене и генерације многих својих ученика. Чини се да је, нехотице, чувени шаховски педагог, увек смирен и достојанствен, поново показао изузетну везу између многих својих ученика и вероватно своје најомиљеније ученице. А звао ју је „Јеленче“. И по, не само његовим, речима, Јелена се одликовала неким посебном стилом, чак и у повлачењу шаховских фигура.

Цела деценија проведена у инвалидским колицима Јелену ипак није омела да заврши факултет и запосли у вршачком музеју као кустос – историчар уметности. Упорност и непрестана борба. Да.

Испраћај Јелене био је заиста по много чему јединствен: од опела који је држао владика Епархије банатске Никанор, до присуства монаха Романа који је дошао из Острога, присуство ваљда целог свештенства из Баната, свештеника Румуније, чак и пријатеља из Америке. Изгледа да је то био дан када је плакао цео Вршац. Људи помало изобличених лица (од суза и грчева) стајали су мирно до последње груде земље са лопата, а све то је било пропраћено песмама монахиња из манастира Месића, Жиче и Хајдучице.

Одлазак Јелене, која је тек требало да осети благодети живота, био је свечан. Подсетио је, ипак, на то као када имате у кући госта, драгог и надасве мудрог човека, а он у једном моменту каже: „Сада стварно морам да идем. Чекају ме, па да не одоцним...“

И на крају... Била је, и остаће, духовни ослонац својим Вршчанима који мисле да понекад имају већих животних проблема. Довољно је само да се сете Јелене, па да кажу: Можеш ти то!