In memoriam: Jelena Stojanović (1985–2018)

Bivša kadetska prvakinja Vojvodine,kasnije uvek u vrhu ženskog vojvođanskog šaha, prvotimac muške ekipe ŠK „Bora Kostić“ iz Vršca, u svojoj šahovskoj karijeri imala je samo jednu prepreku – invaliditet, posle saobraćajne nesreće koja se desila 18. aprila 2008. godine. Jedan iznenadni trzaj glave doveo ju je u invalidska kolica, a nije proslavila ni 23. rođendan!

Njen doprinos vršačkom ženskom šahu bio je izuzetno značajan, jer je bila stožer, pravi oslonac ekipe koja se plasirala u Prvu ligu Srbije. Čini se da je upravo ona svojom smirenošću i mogli bismo slobodno reći „cement-psihologijom“ uspešno povezala šahovsko znanje i različite karaktere svojih drugarica. To je bila izuzetna generacija poznatog šahovskog trenera Milorada Kapelana, a ekipu su, pored Jelene, činile i Snežana Stajić, Iva Uzelac i Jelenina sestra Marija. Pomenućemo i Anđelu Miljkov koja je bila sastavni deo tima koji nije imao ni jednog inostranog igrača, niti šahistkinje iz drugih gradova Srbije. Tako, nije ni čudo da je njen trener, čuveni čika Mića, bez napisanog posmrtnog govora, nekako „dozvolio“ sebi da govoreći o Jeleni pomene i generacije mnogih svojih učenika. Čini se da je, nehotice, čuveni šahovski pedagog, uvek smiren i dostojanstven, ponovo pokazao izuzetnu vezu između mnogih svojih učenika i verovatno svoje najomiljenije učenice. A zvao ju je „Jelenče“. I po, ne samo njegovim, rečima, Jelena se odlikovala nekim posebnom stilom, čak i u povlačenju šahovskih figura.

Cela decenija provedena u invalidskim kolicima Jelenu ipak nije omela da završi fakultet i zaposli u vršačkom muzeju kao kustos – istoričar umetnosti. Upornost i neprestana borba. Da.

Ispraćaj Jelene bio je zaista po mnogo čemu jedinstven: od opela koji je držao vladika Eparhije banatske Nikanor, do prisustva monaha Romana koji je došao iz Ostroga, prisustvo valjda celog sveštenstva iz Banata, sveštenika Rumunije, čak i prijatelja iz Amerike. Izgleda da je to bio dan kada je plakao ceo Vršac. Ljudi pomalo izobličenih lica (od suza i grčeva) stajali su mirno do poslednje grude zemlje sa lopata, a sve to je bilo propraćeno pesmama monahinja iz manastira Mesića, Žiče i Hajdučice.

Odlazak Jelene, koja je tek trebalo da oseti blagodeti života, bio je svečan. Podsetio je, ipak, na to kao kada imate u kući gosta, dragog i nadasve mudrog čoveka, a on u jednom momentu kaže: „Sada stvarno moram da idem. Čekaju me, pa da ne odocnim...“

I na kraju... Bila je, i ostaće, duhovni oslonac svojim Vrščanima koji misle da ponekad imaju većih životnih problema. Dovoljno je samo da se sete Jelene, pa da kažu: Možeš ti to!