МАРТОНОШ Нема боље запршке од „Гаравог сокака”
Праве рибље чорбе и других специјалитета из котлића нема без добре млевене зачинске паприке. А Мартонош, на крајњем северу Бачке, преузео је примат у производњи „црвеног злата”, па и масовности у надметању кулинара.
На такмичење у кувању рибље дошло је 66 екипа из Србије, те конкуренти из Мађарске, Словачке и Румуније, па су домаћини из МЗ Мартонош и Удружења спортских риболоваца „Шаран”, који су 17. „Златни котлић” приредили уз подршку општине Кањижа, били задовољни, не само одзивом учесника већ и акламативно добрим расположењем.
Председник Савета МЗ Гергељ Хорват се похвалио да је ове сезоне њихова смотра најмасовнија, не само с бачке обале овог дела Тисе већ и с банатске.
– Јесу ранијих година неке била с већим бројем котлића, али смо их претекли – нагласио је Хорват. – Наравно, кулинари знају где да дођу кад им затребају прави зачини!
У селу раде три веће фабрике за прераду паприке, као и зачинског, ароматичног и лековитог биља, и неколико мањих. Није више као пре, кад је прехрамбена индустрија из комшилука, Хоргоша и Новог Кнежевца, имала првенство. Упућени напомињу да мартоношке фабрике имају продукцију већу од суседне Мађарске, извозе већину зачинске паприке у ЕУ, њоме побољшавају квалитет зачинске паприке у другим земљама и одомаћиле су се у кухињама многих европских домаћица.
Сем рибље чорбе, на трпезама је било и других делиција, чему се радовао и председник „Шарана” Јанош Гути. Такмичари су од домаћина добили по 2,5 кг шарана, а зачине су стављали свак по своме. Сви обавезно користе мартоношку паприку, чак и Ференц Чисар из Хоргоша, али додају неку своју малу тајну и много ентузијазма, да укус чорбе буде по вољи жирија, а првенствено дружине која једва чека своју порцију и, наравно, репете.
– Ми кувамо чорбу какву волимо да једемо и не маримо за „падобранце са стране који дођу да паметују шта је прави укус – објашњава Чисар. – Најбитнија је квалитетна риба и мада ми волимо пикантно и мало љуће, пазимо на жене и децу, којима то не прија. Не мерим шта од зачина додајем, него отприлике, из искуства, па пробам док не буде прави шмек.
Затичемо Суботичанина Ласла Душнока док у котлић сипа бело вино.
– Па, мора кад риба воли да плива! – вели Лаци. – Тако ми научили код куће да кувамо и што бисмо мењали проверено. Вино додајемо да се кува до пола сата пре него што се убаци риба. Нема ту много мудрости. Кувамо у два котлића па један увек мало јаче зачинимо за нас, мушке, а у други стављамо само слатку зачинску паприка, па сви задовољни. После пикантне рибље чорбе и рибе, најбоље иде бело вино из хоргошке пешчаре.
Међу кулинарима и ван граница познат је Мартоношанин Денеш Кењереш, чак и по томе што неизоставно демонстрира рецепт који се усталио у том крају.
– Свако рибљу чорбу кува другачије, без обзира на то да ли смо крај Тисе или Дунава, али је наш главни адут добра зачинска паприка – вели Кењереш. – У котлић све ставим заједно, воду, црни лук, рибу и паприку, па је за 25 минута чорба готова. Нема ту мистификације.
И жене из локалног Удружења „Тисавираг” имали су чиме да се похвале и изложиле су своје ручне радове.
За добар штимунг постарали су се чланови „Парти бенда”, виолиниста Жолт Дер, а све је добро „запржио” наступ „Гаравог сокака” Банета Крстића, уз чије су песме многи заиграли и чарадаш.
Потом је победнички пехар за најукуснију чорбу уручен Ержебет Баги и њеној екипи Гастрономског удружења из Мартфија у Мађарској. Шампионска домаћа ракија је кајсијевача мештанина Золтана Нађа, а друго место припало је јабуковачи Јожефа Арока из Кањиже. За слане колаче награђене су Дијана Гуљаш Буш, Гизела Ласло и Рожа Шаркањ, а за слатке Розалија Денч, Силвија Кењереш и Едит Хомољаи.
Милорад Митровић