Војвођанин Александар Рац учи Кинезе кошарци

Један момак, Александар Рац, определио се за племенит чин – тренирање с децом. И не би то звучало тако необично да нису у питању деца из Кине, а он из Војводине и да их не учи кошарци.

- Каријеру сам почео у Словенији, потом одлазим за Мађарску, а даље следе Шведска, Шпанија, Италија и сада Кина -  започиње причу Александар Рац који након многобројних путешествија по свету, играња за разне клубове, учења језика, бира да се стационира у Кини, и да се посвети дечијим кошаркашким камповима у којима их не учи само спорту. Иако Кинези еволуирају у погледу кошарке и прилично талентовани, код Александра морају да савладају дисциплину, на коју посебно обраћају пажњу, спортски ред, рад, па и другарство и како то изгледа чинити добро за свој тим.

Овај млади ментор рано одлази од куће, и без менаџера, самостално, проналази клубове у којима оставља душу, срце и зној на терену. А они који су икада само гледали кошарку, знају колико је истрајности, преданости и труда неопходно да би успео сам.

- Кампови у којима обучавам децу одржавају се широм Кине. Деца су узраста од 7-17 година, а услови нису баш увек идеални. Некада имамо све што је неопходно, од реквизита до хале, док некад радимо по несносним врућинама, са напорном децом, још напорнијим родитељима, на лошем терену и не баш сјајном опремом - тврди Александар који често води битку са захтевним родитељима, јер се неретко деси да усред часа упадну на терен и „држе слово“, иако немају везе са овом врстом спорта, или да нервозно запале цигарету у сали, за време тренинга. Ипак, каже Рац, лепом речју доста постиже. И на паркету и ван њега.

Поред основа кошарке, као што су дриблинг, пас, координација покрета, правилно трчање, најсрећнији је када може да им пробуди тимски дух и пренесе спортске вредности које могу касније применити и на живот.

- Рад с децом је нешто најлепше, јер желим да им помогнем да пре свега постану људи, а кроз кампове је то могуће - објашњава Александар који вешто говори три језика, али има баријеру када је у питању кинески, за који каже да је изузетно тежак, и да је савладао тек неколико реченица. Ипак, он је опчаран овом најмногољуднијом земљом света.

- Тамо све различито – од културе, обичаја, људи, зграда, аута, специфичне архитектуре, импозантних храмова, нестварне природе па до хране...највише ми недостаје месо. Кинези рађе бирају лајт исхрану, као што су поврће, нудле, неизоставни пиринач, рибе, алге, морске траве. Они све пију топло, не конзумирају хладну воду и склањају се од сунца, штитећи се кишобранима, или носећи дугу одећу. Од лошијих ствари издвојио би нехигијену. Изненађен сам да њихова култура подразумева оно што би се у Европи сматрало супротним – пљују на под у ресторану и подригују. У почетку ме је гражавало када видим да се пси окрећу на ражњу, али сада ми је то постало нормално, па се више не чудим када прођем поред излога месаре у којем виси псећа нога - објашњава Рац.

Већина деце коју тренира веома је дружељубива, спремна на рад, учење, савладавање тешких препрека које пред њих ставља наш саговорник, препричавајући нам анегдоте када их тера на пресвлачење јер је њима сасвим природно да се појаве у фармеркама и кошуљи, са жељом да тако тренирају. Ипак, веома су захвални, имају респекта, а тренера врло брзо заволе.

- Носталгија ме мучи понекад, када ми зафале породица, пријатељи и девојка, али трудим се да их посетим свако лето - каже Александар Рац кога смо, због временске разлике од шест сати, оставили да одмара, јер наредног дана наново одлази  у провинцију Đinghai у којој два сата преподне и два сата поподне ради нешто корисно, лепо и оно у чему је најбољи!

Никеа Вучетић