Vojvođanin Aleksandar Rac uči Kineze košarci

Jedan momak, Aleksandar Rac, opredelio se za plemenit čin – treniranje s decom. I ne bi to zvučalo tako neobično da nisu u pitanju deca iz Kine, a on iz Vojvodine i da ih ne uči košarci.

- Karijeru sam počeo u Sloveniji, potom odlazim za Mađarsku, a dalje slede Švedska, Španija, Italija i sada Kina -  započinje priču Aleksandar Rac koji nakon mnogobrojnih putešestvija po svetu, igranja za razne klubove, učenja jezika, bira da se stacionira u Kini, i da se posveti dečijim košarkaškim kampovima u kojima ih ne uči samo sportu. Iako Kinezi evoluiraju u pogledu košarke i prilično talentovani, kod Aleksandra moraju da savladaju disciplinu, na koju posebno obraćaju pažnju, sportski red, rad, pa i drugarstvo i kako to izgleda činiti dobro za svoj tim.

Ovaj mladi mentor rano odlazi od kuće, i bez menadžera, samostalno, pronalazi klubove u kojima ostavlja dušu, srce i znoj na terenu. A oni koji su ikada samo gledali košarku, znaju koliko je istrajnosti, predanosti i truda neophodno da bi uspeo sam.

- Kampovi u kojima obučavam decu održavaju se širom Kine. Deca su uzrasta od 7-17 godina, a uslovi nisu baš uvek idealni. Nekada imamo sve što je neophodno, od rekvizita do hale, dok nekad radimo po nesnosnim vrućinama, sa napornom decom, još napornijim roditeljima, na lošem terenu i ne baš sjajnom opremom - tvrdi Aleksandar koji često vodi bitku sa zahtevnim roditeljima, jer se neretko desi da usred časa upadnu na teren i „drže slovo“, iako nemaju veze sa ovom vrstom sporta, ili da nervozno zapale cigaretu u sali, za vreme treninga. Ipak, kaže Rac, lepom rečju dosta postiže. I na parketu i van njega.

Pored osnova košarke, kao što su dribling, pas, koordinacija pokreta, pravilno trčanje, najsrećniji je kada može da im probudi timski duh i prenese sportske vrednosti koje mogu kasnije primeniti i na život.

- Rad s decom je nešto najlepše, jer želim da im pomognem da pre svega postanu ljudi, a kroz kampove je to moguće - objašnjava Aleksandar koji vešto govori tri jezika, ali ima barijeru kada je u pitanju kineski, za koji kaže da je izuzetno težak, i da je savladao tek nekoliko rečenica. Ipak, on je opčaran ovom najmnogoljudnijom zemljom sveta.

- Tamo sve različito – od kulture, običaja, ljudi, zgrada, auta, specifične arhitekture, impozantnih hramova, nestvarne prirode pa do hrane...najviše mi nedostaje meso. Kinezi rađe biraju lajt ishranu, kao što su povrće, nudle, neizostavni pirinač, ribe, alge, morske trave. Oni sve piju toplo, ne konzumiraju hladnu vodu i sklanjaju se od sunca, štiteći se kišobranima, ili noseći dugu odeću. Od lošijih stvari izdvojio bi nehigijenu. Iznenađen sam da njihova kultura podrazumeva ono što bi se u Evropi smatralo suprotnim – pljuju na pod u restoranu i podriguju. U početku me je gražavalo kada vidim da se psi okreću na ražnju, ali sada mi je to postalo normalno, pa se više ne čudim kada prođem pored izloga mesare u kojem visi pseća noga - objašnjava Rac.

Većina dece koju trenira veoma je druželjubiva, spremna na rad, učenje, savladavanje teških prepreka koje pred njih stavlja naš sagovornik, prepričavajući nam anegdote kada ih tera na presvlačenje jer je njima sasvim prirodno da se pojave u farmerkama i košulji, sa željom da tako treniraju. Ipak, veoma su zahvalni, imaju respekta, a trenera vrlo brzo zavole.

- Nostalgija me muči ponekad, kada mi zafale porodica, prijatelji i devojka, ali trudim se da ih posetim svako leto - kaže Aleksandar Rac koga smo, zbog vremenske razlike od šest sati, ostavili da odmara, jer narednog dana nanovo odlazi  u provinciju Đinghai u kojoj dva sata prepodne i dva sata popodne radi nešto korisno, lepo i ono u čemu je najbolji!

Nikea Vučetić