Жртве Олује, 23 године после: Душе које је ратни вихор донео
НОВИ САД: У ноћи између 2. и 3. августа 1995. године изненада је почело бомбардовање по српским насељима у Лици, и то без икаквог наговештаја, присећа се Милан Ђекић, који је тада, и не слутећи шта га чека, морао трактором да се запути, са својом супругом, шестомесечним сином и старом мајком, ка Србији.
„Тукли“ су их и раније, али никад тако жестоко. Овог пута бомбардовање је било непрестано да би уплашили српско становништво и започели протеривање с хрватске територије. Тако је отпочела војна операција „Олуја“.
Више се ни не сећам од кога нам је дошла вест да треба да се повучемо десетак километара, где не могу да добаце гранатама – нерадо прича Милан.
Међутим, додаје, кад су видели шта се дешава, схватили су да нема заустављања.
Тако је колона, коју је чинило више од 220.000 Срба, кренула ка хрватско-српској граници. Људи су, у нади да ће извући живу главу, ишли тракторима, запрежним возилима, пешке… Сналазио се ко је како умео, а било је и оних који су остали у свом родном месту те платили цех својим животом, како каже наш саговорник. Међу таквим жртвама био је и његов отац, кога су „дохватили бандити и претукли, да сирома' није издржао и неколико месеци касније преминуо“.
Требало нам је недељу дана да стигнемо до Србије. Патили смо се, највише због детета јер нисмо имали шта да једемо, објашњава Милан, чију породицу није имао ко да дочека по доласку у Нови Сад те су неколико дана провели код Спенса, где им је помоћ пружао Црвени крст, а потом су отишли за Сремске Карловце, где и данас живе.
Углавном смо се сви снашли. И данас смо у контакту, а има нас од Исланда до Америке и Аустралије. Остале су велике последице, неизлечиве трауме, нарочито за децу, прича наш саговорник.
И дан-данас, 23 године након тог немилог догађаја, постоји нетрпељивост између Срба и Хрвата, а слушајући обе стране, не може се стећи реална слика, нити најпоузданија прича о томе шта се заиста десило почетком августа 1995. године. Данас је Дан жалости у Србији, а Дан победе у Хрватској. Међутим, има ли заиста победника и икакве победе?
Моје мишљење је да ништа није готово и решено, а ми не можемо ни заборавити, ни опростити, наводи Ђекић.
Упркос претрпљеним траумама, чије су жртве Срби који су били принуђени на то да напусте своје домове у Хрватској, многи од њих би се вратили одакле су дошли. Међутим, још увек нема услова за такав подухват.
Проблем је у томе што наши људи у Хрватској немају станарско право па их гурају у руралне средине и терају да се баве пољопривредом, каже Милан Ђекић, који би се вратио у свој Грачац.
Како додаје, не могу да дођу ни до каквих структура власти, немају своје представнике, те би трпели прогањање и малтретирање.
Славко Веселиновић, родом из општине Обровац, доселио се за Ветерник почетком осамдесетих година, али је његова породица остала у Хрватској те је ишао по њих почетком „Олује“. Како каже, у том рату нема победника, и сви су губитници.
Људи који нису видели шта се дешавало, немају праву слику о свему, наглашава Славко.
Да ли можете да замислите колону дугу више од десет километара, 250.000 људи како иде ка Београду, пита Славко и додаје да је то био егзодус у правом смислу те речи, који није приказан у реалној мери.
Како покушава да дочара цео бесмисао рата, Веселиновић каже да увек постоји страна која свађа и страна која мири. Да би све било како треба, неко мора да буде попустљивији. Ипак, нису криви људи, колико политичка кретања на нивоу државе, Европе, па и целог света. Као и многима, и њему највише смета што се истина заташкава, али такав злочин се никад не сме и не може заборавити.
Олакшица је била та што су се Срби из Хрватске досељавали у Ветерник још седамдесетих година па је током „Олује“ имао ко да дочека избеглице, наводи Славко.
Како је додаје, све је било систематски рађено.
Али, све су то радни људи, који се боре за живот па су се и овде снашли, каже наш саговорник.
Леа Радловачки