Žrtve Oluje, 23 godine posle: Duše koje je ratni vihor doneo

„Tukli“ su ih i ranije, ali nikad tako žestoko. Ovog puta bombardovanje je bilo neprestano da bi uplašili srpsko stanovništvo i započeli proterivanje s hrvatske teritorije. Tako je otpočela vojna operacija „Oluja“.

Više se ni ne sećam od koga nam je došla vest da treba da se povučemo desetak kilometara, gde ne mogu da dobace granatama – nerado priča Milan.

Međutim, dodaje, kad su videli šta se dešava, shvatili su da nema zaustavljanja.

Tako je kolona, koju je činilo više od 220.000 Srba, krenula ka hrvatsko-srpskoj granici. Ljudi su, u nadi da će izvući živu glavu, išli traktorima, zaprežnim vozilima, peške… Snalazio se ko je kako umeo, a bilo je i onih koji su ostali u svom rodnom mestu te platili ceh svojim životom, kako kaže naš sagovornik. Među takvim žrtvama bio je i njegov otac, koga su „dohvatili banditi i pretukli, da siroma' nije izdržao i nekoliko meseci kasnije preminuo“.

Trebalo nam je nedelju dana da stignemo do Srbije. Patili smo se, najviše zbog deteta jer nismo imali šta da jedemo, objašnjava Milan, čiju porodicu nije imao ko da dočeka po dolasku u Novi Sad te su nekoliko dana proveli kod Spensa, gde im je pomoć pružao Crveni krst, a potom su otišli za Sremske Karlovce, gde i danas žive.

Uglavnom smo se svi snašli. I danas smo u kontaktu, a ima nas od Islanda do Amerike i Australije. Ostale su velike posledice, neizlečive traume, naročito za decu, priča naš sagovornik.

I dan-danas, 23 godine nakon tog nemilog događaja, postoji netrpeljivost između Srba i Hrvata, a slušajući obe strane, ne može se steći realna slika, niti najpouzdanija priča o tome šta se zaista desilo početkom avgusta 1995. godine. Danas je Dan žalosti u Srbiji, a Dan pobede u Hrvatskoj. Međutim, ima li zaista pobednika i ikakve pobede?

Moje mišljenje je da ništa nije gotovo i rešeno, a mi ne možemo ni zaboraviti, ni oprostiti, navodi Đekić.

Uprkos pretrpljenim traumama, čije su žrtve Srbi koji su bili prinuđeni na to da napuste svoje domove u Hrvatskoj, mnogi od njih bi se vratili odakle su došli. Međutim, još uvek nema uslova za takav poduhvat.

Problem je u tome što naši ljudi u Hrvatskoj nemaju stanarsko pravo pa ih guraju u ruralne sredine i teraju da se bave poljoprivredom, kaže Milan Đekić, koji bi se vratio u svoj Gračac.

Kako dodaje, ne mogu da dođu ni do kakvih struktura vlasti, nemaju svoje predstavnike, te bi trpeli proganjanje i maltretiranje.

Slavko Veselinović, rodom iz opštine Obrovac, doselio se za Veternik početkom osamdesetih godina, ali je njegova porodica ostala u Hrvatskoj te je išao po njih početkom „Oluje“. Kako kaže, u tom ratu nema pobednika, i svi su gubitnici.

Ljudi koji nisu videli šta se dešavalo, nemaju pravu sliku o svemu, naglašava Slavko.

Da li možete da zamislite kolonu dugu više od deset kilometara, 250.000 ljudi kako ide ka Beogradu, pita Slavko i dodaje da je to bio egzodus u pravom smislu te reči, koji nije prikazan u realnoj meri.

Kako pokušava da dočara ceo besmisao rata, Veselinović kaže da uvek postoji strana koja svađa i strana koja miri. Da bi sve bilo kako treba, neko mora da bude popustljiviji. Ipak, nisu krivi ljudi, koliko politička kretanja na nivou države, Evrope, pa i celog sveta. Kao i mnogima, i njemu najviše smeta što se istina zataškava, ali takav zločin se nikad ne sme i ne može zaboraviti.

Olakšica je bila ta što su se Srbi iz Hrvatske doseljavali u Veternik još sedamdesetih godina pa je tokom „Oluje“ imao ko da dočeka izbeglice, navodi Slavko.

Kako je dodaje, sve je bilo sistematski rađeno.

Ali, sve su to radni ljudi, koji se bore za život pa su se i ovde snašli, kaže naš sagovornik.

Lea Radlovački