Славимир Стојановић: Написао сам аутобиографски роман

Стојановић ће вечерас представити свој литерални првенац под називом “Девет” у Ташмајданском парку у оквиру програма “Културног лета на Палилули”. 

Средином септембра са етикетом издавачке куће “Ammonite books“ читаоцима ће постати доступна књига о животу једног од наших најзначајнијих дизајнера. 

Стојановић каже да га је реакција људи на фејсбуку мотивисала да с њима, кроз аутобиографски проширени текст, подели околности у којима је стварао. 

У протеклих неколико месеци написао сам аутобиграфски роман састављен од 47 кратких прича које су илустровали моји пријатељи и пријатељице који се баве дизајном или сликарством. Све се то претворило више у уметнички пројекат него у тенденцију да књига постане хит на тржишту, казао је Стојановић. 

О искуству бављења дизајном у времену гомилања историје и идеолошкох, политичких и социјалних промена код нас, Стојановић каже да су му се углавном дешавали неочекивани преокрети. 

Имао сам среће да у младим данима да добијем силне награде и стигнем у пословну жижу. Рано сам осетио врхове и сласт победа на великим светским фестивалима. Како обично бива, све што узлети мора брзо и да падне... Нисам баш брзо пао. Био је дуг и сигуран пад у реалност... У књизи сам описао како се ваља борити у животу када вас реалност сустиже, казао је Стојановић. 

Моменат у којем је знао да је дизајнер десио се како каже јако рано. 

Имао сам само 16 година и направио сам плакат за Палилулску олимпијаду културе 1985. године. Zzivеo сам у Цвијићевој улици у веровао да кад станем поред плаката у свом крају сви знају да сам га радио. Буквално сам лебдео поред тог плаката. Кроз све године које су уследиле најважније ми је било да пронађем начин како да модификујем своје биће на споља и верујем да ми је успело, каже Стојановић.  

Међу најзахтевније моменте у својој каријери Стојановић не убраја деведесете године прошлог века. 

Живео сам тада под златним звоном у Saatchi & Saatchi агенцији Хиландарској улици у Београду. Тада сам радио само престижне пројекте.

Када сам се вратио из Словеније у Србију почетком 2008. године схватио сам да у Србији не функционише ништа у опробаном систему бизниса... Мислио сам да могу да оснујем фирму и у зависности колико добро радим, стекнем клијенте...То се овде не дешава ни дан данас. Дизајн је овде питање ексцеса а не интегрални део индустрије..., казао је Стојановић. 

За њега нема дилеме да је иронијски дискурс преплавио Србију. 

То је идеална ситуација за многе да сакрију своје право мишљење и праве ставове. Треба нам више искрености...да то мућкање главом не оде само на иронију, већ на племенитост и потребу да се помогне другима. Јако смо се сви затворили. Мени креативцу недостаје већа отвореност људи за различите интерпретације реалности. Једнообразно размишљање је постало феномен на глобалном нивоу, казао је Стојановић.

Цењени дизајнер истиче да естетика као важно питање за друштво није дошла на ред у Србији. 

Никада форма код нас није била на првом месту. Увек смо били ближи садржају. Увек нам је важније било шта се говори, него како се говори... Као друштво морамо да решимо нека питања пре него што почнемо да се бавимо естетиком. Пре свега да се помиримо са сопственом историјом и да поверујемо да смо баш такви какви смо заправо добри, закључио је он.