Индустријско наслеђе у Војводини лагано нестаје

Изложбу је отворила министарка Зорана Михајловић, а посетиоци су између осталог, могли да виде Титов "плави воз", као и најсавременије возове који иду нашим пругама, затим багере и другу механизацију која се користи за изградњу путева. Осим тога, приказани су брзи пуњачи за електричне аутомобиле на ауто-путу, опрема коју користе предузећа у ваздушном саобраћају, дронови, чамци и опрема за контролу пловидбе у водном саобраћају, разни симулатори…

Сигурно је да ће претварање београдске станице у музеј бити захтеван и дуготрајан процес, али је предлог добро прихваћен у јавности управо као знак да се може променити приступ према индустријском и технолошком наслеђу које нас окружује и које у највећем делу пропада јер не постоје идеје, а још мање новац, да се нешто учини. Обзиром на брзину развоја технологије у свим областима, индустријско-технолошко наслеђе сад већ подразумева и објекте који су се до пре само пар деценија сматрали модерним, док су многи из ранијих фаза индустријске револуције потпуно нестали.

Иако је индустријско и техничко наслеђе обележило два prеthodna века, како у Војводини и Србији, тако и широј регији, на почетку 21. века оно убрзано пропада услед захукталог развоја нових технологија, процеса и обичаја. Последица таквог развоја је гашење и нестајање великог броја постројења и процеса.

Када се говори о индустријско-технолошком наслеђу у Војводини, оно се мора посматрати кроз процесе који су променили изглед овог простора у последња два века, а свакако најзначајнију улогу у томе је имала изградња Великог бачког канала и комплетног каналског система у Војводини који је допринео да постанемо једна од највећих житница Европе.

Данашњој уређености водног режима prеthodili су бројни хидротехнички подухвати једнако везани како за омогућавање безбедне пловидве, тако и за одбрану од поплава. За те потребе је од почетка 18. па све до друге половине 20. века подигнут велики број устава, бродских преводница и црпних станица на парни и дизел погон, од којих је добар део очуван, а један део још у функцији првобитне намане. Добар пример искоришћености технолошког наслеђа свакако је преводница у Малом Стапару, једна од првих изграђених у Војводини, која је и даље у функцији, а где је пре десетак година потпуно реконструисан до функционалног стања једини преостали млин на мирним водама. Овај објекат којим управљају “Воде Војводине” од тада служи као место за одржавање разних догађаја, али и као “живи сведок” некадашњег индустријског напретка.

Посебан сегмент је класично индустријско наслеђе, које се у Војводини углавном везује за прехрамбену индустрију која и данас доминира у покрајини. У урбанистичком, архитектонском, технолошком смислу, у смислу организације рада и успешности пословања, у Војводини се у оквиру прехрамбене индустрије издвајају три врсте комплекса: пиваре, шећеране и кланице, док се од непрехрамбених делатности најраније  почело са израдом текстила и производњом грађевинског материјала. Веома рано су по Војводини осниване кудељаре, ткачнице, свиларе, а након почетне прераде дрвета за грађевински материјал, прешло се и на производњу намештаја. Земља се као основни грађевински материјал најпре користила за ручно прављење цигле, а у 19. веку прешло се на мануфактурну, а касније на индустријску производњу, те се отуда на подручју Војводине појавио велики број циглана које су данас већином напуштене.

Железница је имала кључни значај у економском и друштвеном животу 19. века, а први воз за превоз терета на територији данашње Војводине, а тадашњег Тамишког Баната, појавио се 1854. на релацији Оравица (Румунија) – Јасеново – Базијаш (Румунија), а две године касније почео је и путнички саобраћај. Пар година касније отворена је пруга на релацији Сегедин – В. Кикинда – Темишвар и Темишвар – Вршац, а веза Зрењанина са Кикиндом успостављена је 1883. године.

Повољна географска конфигурација омогућила је да се на почетку 20. века на територији данашње Војводине изгради најгушћа железничка мрежа у Подунављу, а према неким изворима Војводина је у периоду између два светска рата имала најгушћу мрежу пруга у Европи.

Станичне зграде пратиле су развој, потребе, економске и техничке могућности, као и историјске стилске правце, тако да постоје значајне разлике између зграда у већим градовима и оних по селима. Обзиром да је неколико пружних праваца у Војводини угашено, бројне железничке станице по селима су остале ван функције и ови објекти “ишчекују” своју даљу судбину, надајући се да ће попут београдске и њима бити пронађена нова намена. 

Фабрике које су осниване по Војводини пре стотинак година захтевале су и велики број радника јер је већ тада уведен рад по сменама. Због тога су у близини фабрика грађене и стамбене колоније за њих. У овоме су предњачиле шећеране, пиваре и текстилна индустрија које су своје раднике “држале” близу фабрика, а многе од ових радничких колонија се и данас уз мање или веће интервенције користе за становање.

Нико Перковић