Пост фестум афричке експедиције Бечејца Нина: Рино отишао у легенду

Желео је да се неке ствари искристалишу, па тек онда да изађе у јавност. Подсећања ради, лане је, после успешног повратка с пута догог 22.000 километара од Бечеја до Улан Батора и назад, приређен срдачан дочек азијској експедицији у којој је био и његов пријатељ Ђорђе Илчешин, а сада је, после авионског повратка, попут „падобранца“ пао директно у породично гнездо.

Онај и овај повратак се драстично разликују. Лане сам се, заједно с Ђолетом и Рином, вратио као победник, а ове године сам дошао сам, без пријатеља Рина, који је, после успешне авантуре, остао на афричком континенту. Истина на делу „српске територије“ у Боцвани, тачније крај српске православне цркве у изградњи посвећене Светом Николи у Габорону. Иако је био старији од мене, издржао је све, лане по Азији, сада по Африци. Искрен да будем, био сам спреман да га оставим негде у путу, ако не издржи, али издржао је и од стрепње да ће он мене напустити, ја сам њега. Не поносим се тиме. Није да нисам покушао да га вратим, сентименталности ради, али нисам успео да прикупим преко 3.000 евра за његом повратак бродом, сетно прича Нинослав Трајковић.

Све време трајања експедиције, Нино је наилазио на људе добре воље. Поготово се то односи на оне „наше горе лист“, који су га срдачно дочекивали и испраћали. У време када је једне ноћи размишљао шта ће са својим Рином, зазвонио је телефон.

Јавио се чика Раде, који гради српску цркву у Боцвани, другу, после оне у посвећене Светом Томи у Јоханесбургу, на афричком континенту. Као члан Одбора Српског удружења у Боцвани, понудио ми је да им донирам Рина, који ће бити паркиран у порти будуће српске православне цркве као експонат у знак сећања на наше путовање по Африци, а они ће донирати средства за лечење Ивани Ћурчић. Размислио сам и тешка срца, као једини разуман потез, прихватио понуду. Тако ће свемогући „југо“ наставити живот у виду споменика. Поносио сам се што су му се људи, било где да смо се нашли, дивили. На овај начин ће му се и даље дивити и то на, условно речено, територији наше земље, крај наше цркве... Биће српска легенда на контитенту „трећег света“, било је последње помињање Рина у нашем разговору.

Што се саме експедиције тиче, пун је прича и истиче да је стекао ново драгоцено животно искуство. Много је људи упознао, велики број му се нашао при руци. Али, увек има неко али...

Имао сам велику жељу да видим у аутохтоном станишту лава и слона, али нисам. Видео сам широку лепезу животиња: антилопе различите врсте, жирафе, зебре, камиле, мајмуне, нилске коње, нојеве, носороге, пингвине....

Из тог разлога ловци приликом сафарија прво убијају њу, како не би упозорила остале животиње на опасност. У противном, нема ништа од улова, открива нам Нино оно што ловци одавно знају.

Сада ће морати пешице да се креће по Бечеју, што и није лоше. Лепи периоди стицања искуства кроз авантуре по Азији и Африци су иза њега.

Пронашао сам се у минулим путовањима. Не верујем да ће бити неко ново сличног карактера, јер нема Рина. Прво путовање је имало хуманитарни каратер за један објекат, Прихватилиште за псе у Бечеју, друго је намењено жени - борцу Ивани Ћурчић, којој желим што бржи опоравак. Можда још и нисам свестан свега што сам урадио, али другачије гледам на ствари. Променио сам се. Приметила је то и мајка Соња, закључује Нино.

Сада за Нина следе нови животни изазови. Овог лета рад на црногорском приморју, а током зиме на Копаонику. Устаљена шема. Наравно, и обавезе на Економском факултету у Новом Саду су у његовој агенди.  

Властимир Јанков