Post festum afričke ekspedicije Bečejca Nina: Rino otišao u legendu

Želeo je da se neke stvari iskristališu, pa tek onda da izađe u javnost. Podsećanja radi, lane je, posle uspešnog povratka s puta dogog 22.000 kilometara od Bečeja do Ulan Batora i nazad, priređen srdačan doček azijskoj ekspediciji u kojoj je bio i njegov prijatelj Đorđe Ilčešin, a sada je, posle avionskog povratka, poput „padobranca“ pao direktno u porodično gnezdo.

Onaj i ovaj povratak se drastično razlikuju. Lane sam se, zajedno s Đoletom i Rinom, vratio kao pobednik, a ove godine sam došao sam, bez prijatelja Rina, koji je, posle uspešne avanture, ostao na afričkom kontinentu. Istina na delu „srpske teritorije“ u Bocvani, tačnije kraj srpske pravoslavne crkve u izgradnji posvećene Svetom Nikoli u Gaboronu. Iako je bio stariji od mene, izdržao je sve, lane po Aziji, sada po Africi. Iskren da budem, bio sam spreman da ga ostavim negde u putu, ako ne izdrži, ali izdržao je i od strepnje da će on mene napustiti, ja sam njega. Ne ponosim se time. Nije da nisam pokušao da ga vratim, sentimentalnosti radi, ali nisam uspeo da prikupim preko 3.000 evra za njegom povratak brodom, setno priča Ninoslav Trajković.

Sve vreme trajanja ekspedicije, Nino je nailazio na ljude dobre volje. Pogotovo se to odnosi na one „naše gore list“, koji su ga srdačno dočekivali i ispraćali. U vreme kada je jedne noći razmišljao šta će sa svojim Rinom, zazvonio je telefon.

Javio se čika Rade, koji gradi srpsku crkvu u Bocvani, drugu, posle one u posvećene Svetom Tomi u Johanesburgu, na afričkom kontinentu. Kao član Odbora Srpskog udruženja u Bocvani, ponudio mi je da im doniram Rina, koji će biti parkiran u porti buduće srpske pravoslavne crkve kao eksponat u znak sećanja na naše putovanje po Africi, a oni će donirati sredstva za lečenje Ivani Ćurčić. Razmislio sam i teška srca, kao jedini razuman potez, prihvatio ponudu. Tako će svemogući „jugo“ nastaviti život u vidu spomenika. Ponosio sam se što su mu se ljudi, bilo gde da smo se našli, divili. Na ovaj način će mu se i dalje diviti i to na, uslovno rečeno, teritoriji naše zemlje, kraj naše crkve... Biće srpska legenda na kontitentu „trećeg sveta“, bilo je poslednje pominjanje Rina u našem razgovoru.

Što se same ekspedicije tiče, pun je priča i ističe da je stekao novo dragoceno životno iskustvo. Mnogo je ljudi upoznao, veliki broj mu se našao pri ruci. Ali, uvek ima neko ali...

Imao sam veliku želju da vidim u autohtonom staništu lava i slona, ali nisam. Video sam široku lepezu životinja: antilope različite vrste, žirafe, zebre, kamile, majmune, nilske konje, nojeve, nosoroge, pingvine....

Iz tog razloga lovci prilikom safarija prvo ubijaju nju, kako ne bi upozorila ostale životinje na opasnost. U protivnom, nema ništa od ulova, otkriva nam Nino ono što lovci odavno znaju.

Sada će morati pešice da se kreće po Bečeju, što i nije loše. Lepi periodi sticanja iskustva kroz avanture po Aziji i Africi su iza njega.

Pronašao sam se u minulim putovanjima. Ne verujem da će biti neko novo sličnog karaktera, jer nema Rina. Prvo putovanje je imalo humanitarni karater za jedan objekat, Prihvatilište za pse u Bečeju, drugo je namenjeno ženi - borcu Ivani Ćurčić, kojoj želim što brži oporavak. Možda još i nisam svestan svega što sam uradio, ali drugačije gledam na stvari. Promenio sam se. Primetila je to i majka Sonja, zaključuje Nino.

Sada za Nina slede novi životni izazovi. Ovog leta rad na crnogorskom primorju, a tokom zime na Kopaoniku. Ustaljena šema. Naravno, i obaveze na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu su u njegovoj agendi.  

Vlastimir Jankov