Државне плате за петину веће него код приватних газда

Наиме, просечна зарада у априлу у јавном сектору износила је 55.450 динара, а у приватном 45.934.

Разлика у заради запослених у јавном и приватном сектору постоји већ годинама и није ништа ново. Није наодмет подсетити и на то да подаци РЗС-а о просечној нето заради у Србији за прошлу годину, када је републички просек нето зарада био 46.000 динара, показује да су запослени у јавном сектору зарађивали у просеку 51.864, што је 18 одсто више него што је била плата у приватном сектору, где је прошлогодишњи просек 43.847 динара.

На то да је јавни сектор, захваљујући великим платама, и даље знатно примамљивији од приватног, указао је недавно у својој анализи и Фискални савет Србије. У документу „Зараде у државном сектору: стање и смернице за реформе”, ФСС оцењује да су плате у државном сектору Србије осетно веће него у приватном, и наводи да је по последњим објављеним подацима РЗС-а, просечна нето плата у јавном сектору у прва два месеца ове године премашила 55.000 динара, што је чак 21 одсто изнад просечне плате у приватном сектору.

„Важно је напоменути да је зарада у државном сектору уобичајено већа него у приватном и у другим земљама и да се могу пронаћи неки објективни разлози за то. Наиме, највећи део разлике у корист државног сектора може бити објашњен бољим образовним квалификацијама и већим искуством радника у државном сектору. Међутим, део разлика у Србији не може да се објасни објективним разликама у карактеристикама запослених у јавном и приватном сектору, што ипак указује на постојање повлашћеног третамана запослених у државном сектору у односу на остатак привреде”, констатује Фискални савет Србије.

Један од разлога за знатно веће зараде радника у јавном сектору у односу на истог у приватном свакако лежи и у самој дефиницији зараде јер запослени код приватника њен један део немају. Наиме, под зарадом, у складу са Законом о раду и Законом о порезу на доходак грађана, подразумевају се све исплате запосленима на које се плаћају порези и доприноси, па њу чине основна плата, накнаде за дежурства, рад ноћу и по сменама, недељом и празником, исхрана у току рада, прековремени рад, регрес за годишњи одмор, бонуси... Управо велики део тога приватни сектор не исплаћује својим запосленима и они по правилу раде само за „голу” плату и не могу ни да сањају да ће добити оно што радницима у јавном сектору једноставно припада и што се не доводи у питање.

Савет иде и корак даље и тврди да тржиште рада јасно указује на то да се исти посао плаћа више у јавном сектору него у приватном, односно да постоји такозвана премија зарада јавног сектора. Овде се, како тврди ФСС, не ради о простој разлици између нивоа плата, већ о разлици која постоји када се узме у обзир ниво образовања, искуства, квалификација и природа посла.

„Најпростије речено, премија на зараду показује однос зарада радника на упоредивим пословима, упаривањем радних места из приватног и јавног сектора који захтевају исти ниво образовања и искуства.

Љ. Малешевић