Последњи интервју с Урсулом Легвин: Нисам се правила да сам Дилан
Пре пола века, СФ и фантастика били су маргинални жанрови. Нису били цењени. Урсула Легвин је 1974. године одржала култно предавање названо “Зашто се Американци плаше змајева?”...
- Америчка култура има тенденцију да маштовитост препусти деци - они ће из тога израсти, то ће прерасти и постаће добри бизнисмени или политичари.
Недавно сте били забринути због тамних страна маштовитости?
- Осећам се добро све док је у питању књижевност. Неспутана маштовитост забрињава ме тамо где није део фикције - где вам је дозвољено да лажете у мемоарима. Подстичу вас да пратите “истину” уместо чињеница. Нисам наџак-баба, само сам ћерка научника. Заиста волим чињенице. Изузетно их поштујем. Али постоји равнодушност у вези са веродостојношћу која се подстиче у бројним документаристичким делима. Брине ме, на пример, када писци у романе стављају живе људе или чак недавно умрле. То је нека врста безобразлука, нека врста колонизације те особе од стране аутора. Да ли је то исправно? Да ли је поштено? И онда, кад добијемо те биографе који на неки начин успут измишљају, не желим то да читам. Затекнем себе како се питам: шта је ово, роман, биографија?
Шта мислите о е-књигама?
- Када сам почела да пишем о е-књигама и штампаним књигама многи су узвикивали “књига је мртва, књига је мртва, има све да постане електронско. Заморила сам се од тога. Покушавала сам да кажем да сада имамо два начина објављивања и користићу оба. Имали смо један, сад имамо два. Како то може да буде лоше? Створења живе дуже уколико могу да раде ствари на различите начине. Мислим да сам била крајње доследна у вези с тим. Али могуће је да ми се тон у гласу променио. Била сам против тренда. Ту је и онај виц. Знате која је Гутенбергу била друга књига, после Библије? Била је то књига о томе како је књига мртва.
Сад сте чланица Америчке академије лепих уметности и књижевности?
- Замало да не будем. Било је то тако непријатно. Или се писмо загубило у пошти или сам га бацила мислећи да је смеће, али у сваком случају никад нисам добила позивницу. Они су чекали, и чекали, и чекали и на крају су контактирали моју агенткињу, а она одмах мене. Писала сам им и рекла: “Нисам се правила да сам Дилан”. Али мора да су то помислили.
Још једна почаст и то значајна. Шта она значи за вас?
- Да парафразирам реченицу Мери Годвин о потврди права жена, то је потврда права научне фантастике. Признати моју каријеру на овом нивоу знатно отежава ствари онима који изгарају и онима који не одолевају да кажу “жанровска проза није књижевност”.
Једном сте разјаснили своје политичке ставове речима: “Нисам прогресивна. Мислим да је идеја прогреса индивидуална и генерално штетна грешка. Занима ме промена, а то је потпуно другачија ствар”. Зашто је идеја прогреса штетна? Сигурно је у значајнијем делу историје било прогреса у вези са друштвеним питањима јер су људи имали идеју или чак идеале.
- Нисам рекла да је прогрес штетан, рекла сам да је идеја прогреса генерално штетна. Мислила сам пре као дарвиниста него у појмовима везаним за друштвена питања. Мислила сам на идеју еволуције као узлазном степеништу са амебама на дну и Човеком на врху или близу врха, можда са неким анђелима над њим. И мислила сам на идеју историје као непогрешив успон ка бољем, што је, чини ми се, начин на који се у 19. и 20. веку користила реч “прогрес”. Остављамо за собом Мрачно доба незнања, примитивна раздобља без парне машине, без авиона /нуклеарних електрана/рачунара/ шта год било следеће. Прогрес одбацује старо, води ка новом, бољем, бржем, већем и тако даље. Видите мој проблем са тим? То једноставно није тачно.
Како се еволуција уклапа у то?
- Еволуција је диван процес промене - диференцијације, преиначења и усложњавања, бескрајан и сјајан; али не могу да кажем да је иједан од његових производа “бољи” или “супериорнији” у односу на неки други, уопштено гледано. Једино у конкретним примерима. Пацови су интелигентнији и прилагодљивији од коала и те две предности омогућиће пацовима да напредују, док ће коале изумрети. Са друге стране, да нема ничег другог за јело до еукалиптуса, пацови би зачас нестали, а коале би напредовале. Људи могу да раде све што бактерије не могу, али ако би требало да се кладим на заиста дугорочан глобални опстанак, мој новац ишао би на бактерије.
(Разговарао Дејвид Страјтфелд. Превео Матија Јовандић)
Пети број “Књижевне фантастике”, који су уредили Драгољуб Угрошанац и Младен Јаковљевић, уједно је и симболична посвета великој књижевници Урсули К. Легвин (1929 – 2018), која је дала немерљив допринос фантастичној књижевности прозом која на јединствен и непоновљив начин проговара о проблемима савременог друштва и великим темама: социјалним, политичким, антиколонијалним, еколошким, родним и другим значајним питањима. Често је књижевну фантастику описивала као алат за друштвене промене, односно, начин да се представи свет какав би могао да буде, а не какав јесте. Њене критике, како у књижевности тако и ван ње, неретко су биле усредсређене на социјалну неједнакост, неодрживост капитализма и његове штетне ефекте по животну средину. Приликом преузимања награде за изузетан допринос америчкој књижевности 2014. године одржала је упечатљив говор у коме је критиковала капиталистички систем и однос издавачке индустрије према књизи. Посвету овој великој књижевници у часопису “Књижевна фантастика”, поред низа ауторских текстова, затвара један од последњих интервјуа које је дала редакцији сајта „Лос Анђелес Ривју оф букс” новембра 2017. године...