Чедомир Томчић доживљава другу фудбалску младост

Свако је у свом домену дао допринос изузетном успеху бечејског клуба. Челни људи у организационом делу, стручни штаб у свом домену, играчи на терену. Истина је да су двојица младића скренули пажњу на себе, па је млади Огњен Ђуричин још зимус постао члан суперлигаша Спартака, а сада је још млађи Коста Алексић прешао у редове Чукаричког. Тачно је и то да је Младен Ковачевић постигао 27 голова у сезони и први је стрелац војвођанских српсколигаша, али једно име, жаргонски речено, штрчи. Не због тога што је највиши играч Бечејаца, већ зато што у својој 31. години доживљава другу фудбалски младост. Довољно је рећи Чедомир Томчић па да се сви сложе с  овом констатацијом. Мозак екипе, продужна рука тренера Јовице Лакића на терену, креатор игре, омиљен међу саиграчима... Шта више рећи.

Прву фудбалску младост проживео је у редовима новосадске Војводине, где је прошао све узрасне селекције, а када је требало да се ухвати у коштац са професионалним обавезама у сениорској конкуренцији повиновао се родитељској жељи да образовање буде испред фудбалске лопте.

-Захваљујући фудбалу дошао сам до стипендије америчког факултета Хартфорд. Студирао сам и играо фудбал за kolеy. Стекао сам диплому у области економије и финансија. Испунио сам жељу мајке Милене и оца Радована. Многи ме питају зашто нисам остао и запослио се, као што су то урадили моји саборци из Воше током боравка у САД Бојан Делибашић и Ненад Чудић, али мене је срце вукло у Србију и жеља да се опробам и у овдашњем фудбалу. Наравно, морао са од нуле да кренем, јер сам четири године био одсутан и испао из свих тренерских бележница. На срећу, сетео ме се Зоран Грујић, један од тренера у млађим селекцијама Војводине, и позвао у Цемент из Беочина. Прихватио сам и доказао се у српсколигашком фудбалу, уследио је позив реномираније Инђије, па после две сезоне Јавора из Ивањице у елитној конкуренцији - враћа филм уназад Чедомир Томчић.

Више из радозналости него финансијских побуда, отиснуо се у иностранство. Нови изазов нашао је 2014. године у Јерменији, а после сезоне вратио се у новосадски Пролетер, где је играо до зиме, када је прешао у Бачку из Бачке Паланке и био део тима који је остварио историјски успех пласманом у Суперлигу. Уследио је одлазак на трећи део планете, у Шведску, одакле је пре сезоне и по стигао крај Тисе.

Читаву деценију носио је дрес млађих категорија Војводине и једина улога у тиму била је штопер.

-Једне сезоне сам као штопер био голгетер екипе. Узмем лопту и после соло продора или дуплог паса сам долазио до прилика из којих сам постизао голове. Било је тренутака кад су ме тренери, ако не иде нападу, пребацивали у шпиц. Кад сам прешао у сениорску конкуренцију, тренер Груја предложи је да пређем у везну линију и од тада шпартам између два казнена простора - вели фудбалер чије лопте имају очи.

Томчић је по много чему јединствен, па и у томе да воли скијање, које је, прећутно, забрањено фудбалерима.

- Скијање сам заволео још у раном детинству и то ми је љубав пре фудбала. Сећам се да сам за три дана научио основе скијања и није прошла ниједна зима да сам прескочио зимовање по добрим стазама – каже Томчић.

-Моја фудбалска каријера није била спектакуларна, нисам зарадио велике паре, али сам упознао многе људе, стекао доста пријатеља, пригрлио титулу академског грађанина, ево и запослио се у струци банкара... Фудбал ми је на неки начин вратио уложено. Од фудбала сада очекујем само задовољство, а тога је крај Тисе било на претек. Мало је људи данас који могу да кажу како су задовољни оним што раде. Освојили смо титулу првака Војвођанске па Српске лиге, понављам, запослио сам се, па како да не будем задовољан. Када видим да су и сви око мене задовољни радост је утолико већа. Бечејци пре годину дана нису имали овакве апетите. Као повратници, после 14 година, у српсколигашки фудбал  циљ им је био да изборе опстанак, а ако је могуће и што бољи пласман. Кренуло је добро и онда су млађи играчи на тренизима почели да причају и о могућности да се освоји титула. Тренер Јовица Лакић је на најбољи могући начин искористио њихов ентузијазам и квалитет, па се све завршило како се завршило. Бечејци су прволигаши у години када обележавају век организованог играња фудбала. Али, задовољство ће бити потпуно тек ако се поклопе коцкице и настави сарадња с нашим саговорником. Јер, играч таквог профила и с толиким фудбалским и животним искуством је злата вредан за млад састав какав је бечејски.

-Не знам како ћу моћи да ускладим обевезе на послу и терену. Виши степен такмичења тражи физички спремније играче, а ја нећу моћи да тренирам као до сада. Уз то, треба сачекати и видети да ли ће екипу моћи и даље да води Јовица Лакић или ће на његово место доћи неко ко има другачију концепцију и ја нећу бити у њој. Још је рано правити планове, али је истина да се они неће моћи дуго одлагати, пошто ће убрзо почети припреме за нову сезону. Имам успешну сарадњу са спортским директором Дејаном Станојевим и верујем да ћемо у отвореном разговору све разрешити на најбољи могући начин.

Зна Чедомир Томчић да то више није она Прва лига као раније, да у њој сада доминирају младићи жељни афирмације, а са њима нија лако трчати за лоптом. Одговор на питање имају ли Бечејци играчки кадар за прволигашки караван потражили смо од најискуснијег.

-Отишли су Ђиричин и Алексић, питање је хоће ли остати Ковачевић и Мирков, који су, такође, врло битни у актуелном саставу. Неопходно је да остану искуснији, Живков, Краговић, Станојев и Цветковић, јер ће и младићима бити лакше уз њих и таленат ће добити потврду на терену. Потребно је ући у припреме с бројнијим фондом играча, јер из конкуренције исплива квалитет. Верујем да ће све бити у најбољем реду, чак и да ћу се и ја укључити у рад. Не видим велики разлог да тако не буде - сматра Младен Томчић. 

Властимир Јанков