Застрашујуће вршњачко насиље шокирало Србију

Ту потресну сцену, која се у вечерњим сатима одиграва на терену, снимала су присутна деца, која су се тек када је ситуација измакла контроли, умешала и покушала да смире насилну девојчицу.

„Шта нећеш? Устани горе!”, речи су које на почетку снимка tinеjyеrka упућује другој, док јој се уноси у лице, а потом јој крвнички удара шамар. Само први у низу. Нападнута девојчица покушава да је уразуми, говорећи „Пусти ме”, али је нападачица и не чује, већ хистерично виче на њу и обасипа је новим ударцима. Жртва потом устаје и говори да мора да иде кући, али је друга tinеjyеrka у томе насилно спречава.

Деца која су снимала и посматрала целу сцену, покушавала су речима да уразуме насилницу, али пошто су приметили да се она још више осилила, пришли су и прекинули снимак да би интервенисали.

Појава која осим криминалних обрачуна највише пуни новинске ступце и изазива пажњу и осуду свих грађана је свакако вршњачко насиље. Поготово оно које се дешава у основним и средњим школама Србије.

– Гурања, чупања, оговарања па и физичког малтретирања у школама било је одувек – указује Илија Животић из Центра за безбедност, истраге и одбрану ДБА. – Стварно би било неискрено рећи да нико од нас то није приметио у току детињства. Али то седамдесетих и осамдесетих година прошлог века није било нити овако масовно нити овако сурово као данас.

Ситуације да ученик нападне наставника или донесе нож у школу или теже физички повреди школског друга сматране су ненормалним у буквалном смислу говорећи. И тако се цео колектив односио према њима. Од наставника, разредног старешине па надаље. Такав ученик би био изопштен, а родитељи од срамоте не би данима излазили на улицу. Водили би се дугачки породични разговори у проширеном саставу, бабе, деде и тетке – сви би учествовали не би ли се проблем решио.

– Најважнија ствар некада у случају вршњачког насиља у правом смислу била је јасна осуда осталих ученика. Такав би остао сам. Без подршке иједног другог. Сви би се склањали од њега и премештај у другу школу био је неминован. И у тој новој школи, када би деца сазнала за разлог премештаја, зазирала би од њега. Данас је ситуација скроз другачија. Друштво у глобалу није довољно посвећено борби против вршњачког насиља. Јер да јесте, оно не би било присутно у толикој мери – истиче Животић.

Учесталост појаве јасно опомиње. Морају се сагледати где смо то као друштво начинили пропуст, које узде смо олабавили превише. Зашто су некад несташни клинци постали малолетни делинквенти и silеyijе? Зар се није могло бар неке од њих сачувати од раља криминала и насиља?

– Родитељи, као носиоци породице, у трци за материјалним добрима запостављају оно много важније, своју децу. Куповина дечје захвалности скупим поклонима, сви морају да схвате, не може заменити савет, загрљај и осмех. С друге стране, ускраћивање тих материјалних средстава деци као вид казне не може заменити разговор, грдњу па, ако хоћете, и понеку ћушку у раном одрастању – наглашава Животић.

Запостављање деце, указује он, уз обилан негативни медијски садржај насловних страна, агресивних видео-игрица, и ријалити програма је основни узрок вршњачког насиља.

– Јер, ако су они у периоду одрастања, у којем упијају све могуће информације, препуштени сами себи, неминовно је – прихватиће оно што их окружује. Сматрам да је ситуација алармантна, и да се морају ангажовати сви друштвени чиниоци. Сви се морају максимално заложити за правилно усмеравање младих живота. Родитељи, Министарство просвете, МУП преко својих психолога, али и целокупна јавност. Дајмо деци одговарајуће примере животног успеха. Ставимо научнике, писце, глумце на насловне стране уместо блуда и разврата ријалити програма или убистава и породичног насиља, којима су тренутно преплављене – каже Илија Животић.

Закон о основама система образовања, недавно усвојен, предвиђа строже казне него раније. Ипак, српски судови су „болећиви” према малолетницима и углавном се труде да им не изрекну најдраконскије казне – упућивање у неку васпитнопоправну установу или малолетнички затвор. Адвокати предочавају да, уколико се докаже кривица, није им могуће изрећи најстроже санкције, попут затвора. Углавном су то извињење оштећеном, помирење или, евентуално, накнада штете. Подразумевају и поравнање с оштећеним, редовно похађање школе или одлажење на посао, бесплатно укључивање у рад хуманитарних организација.

Малолетницима се могу изрећи и васпитне мере, казна малолетничког затвора или мере безбедности. Док трају, под контролом су суда, а у целу „акцију” укључени су и Центар за социјални рад, родитељи, наставници. Васпитне мере су и судски укор, мере појачаног надзора родитеља или старатеља, надзор уз дневни боравак у установи за васпитавање и образовање малолетника, као и упућивање у васпитнопоправни дом или у установу за лечење и оспособљавање.

М. Бозокин