Zastrašujuće vršnjačko nasilje šokiralo Srbiju

Tu potresnu scenu, koja se u večernjim satima odigrava na terenu, snimala su prisutna deca, koja su se tek kada je situacija izmakla kontroli, umešala i pokušala da smire nasilnu devojčicu.

„Šta nećeš? Ustani gore!”, reči su koje na početku snimka tinejyerka upućuje drugoj, dok joj se unosi u lice, a potom joj krvnički udara šamar. Samo prvi u nizu. Napadnuta devojčica pokušava da je urazumi, govoreći „Pusti me”, ali je napadačica i ne čuje, već histerično viče na nju i obasipa je novim udarcima. Žrtva potom ustaje i govori da mora da ide kući, ali je druga tinejyerka u tome nasilno sprečava.

Deca koja su snimala i posmatrala celu scenu, pokušavala su rečima da urazume nasilnicu, ali pošto su primetili da se ona još više osilila, prišli su i prekinuli snimak da bi intervenisali.

Pojava koja osim kriminalnih obračuna najviše puni novinske stupce i izaziva pažnju i osudu svih građana je svakako vršnjačko nasilje. Pogotovo ono koje se dešava u osnovnim i srednjim školama Srbije.

– Guranja, čupanja, ogovaranja pa i fizičkog maltretiranja u školama bilo je oduvek – ukazuje Ilija Životić iz Centra za bezbednost, istrage i odbranu DBA. – Stvarno bi bilo neiskreno reći da niko od nas to nije primetio u toku detinjstva. Ali to sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka nije bilo niti ovako masovno niti ovako surovo kao danas.

Situacije da učenik napadne nastavnika ili donese nož u školu ili teže fizički povredi školskog druga smatrane su nenormalnim u bukvalnom smislu govoreći. I tako se ceo kolektiv odnosio prema njima. Od nastavnika, razrednog starešine pa nadalje. Takav učenik bi bio izopšten, a roditelji od sramote ne bi danima izlazili na ulicu. Vodili bi se dugački porodični razgovori u proširenom sastavu, babe, dede i tetke – svi bi učestvovali ne bi li se problem rešio.

– Najvažnija stvar nekada u slučaju vršnjačkog nasilja u pravom smislu bila je jasna osuda ostalih učenika. Takav bi ostao sam. Bez podrške ijednog drugog. Svi bi se sklanjali od njega i premeštaj u drugu školu bio je neminovan. I u toj novoj školi, kada bi deca saznala za razlog premeštaja, zazirala bi od njega. Danas je situacija skroz drugačija. Društvo u globalu nije dovoljno posvećeno borbi protiv vršnjačkog nasilja. Jer da jeste, ono ne bi bilo prisutno u tolikoj meri – ističe Životić.

Učestalost pojave jasno opominje. Moraju se sagledati gde smo to kao društvo načinili propust, koje uzde smo olabavili previše. Zašto su nekad nestašni klinci postali maloletni delinkventi i sileyije? Zar se nije moglo bar neke od njih sačuvati od ralja kriminala i nasilja?

– Roditelji, kao nosioci porodice, u trci za materijalnim dobrima zapostavljaju ono mnogo važnije, svoju decu. Kupovina dečje zahvalnosti skupim poklonima, svi moraju da shvate, ne može zameniti savet, zagrljaj i osmeh. S druge strane, uskraćivanje tih materijalnih sredstava deci kao vid kazne ne može zameniti razgovor, grdnju pa, ako hoćete, i poneku ćušku u ranom odrastanju – naglašava Životić.

Zapostavljanje dece, ukazuje on, uz obilan negativni medijski sadržaj naslovnih strana, agresivnih video-igrica, i rijaliti programa je osnovni uzrok vršnjačkog nasilja.

– Jer, ako su oni u periodu odrastanja, u kojem upijaju sve moguće informacije, prepušteni sami sebi, neminovno je – prihvatiće ono što ih okružuje. Smatram da je situacija alarmantna, i da se moraju angažovati svi društveni činioci. Svi se moraju maksimalno založiti za pravilno usmeravanje mladih života. Roditelji, Ministarstvo prosvete, MUP preko svojih psihologa, ali i celokupna javnost. Dajmo deci odgovarajuće primere životnog uspeha. Stavimo naučnike, pisce, glumce na naslovne strane umesto bluda i razvrata rijaliti programa ili ubistava i porodičnog nasilja, kojima su trenutno preplavljene – kaže Ilija Životić.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja, nedavno usvojen, predviđa strože kazne nego ranije. Ipak, srpski sudovi su „bolećivi” prema maloletnicima i uglavnom se trude da im ne izreknu najdrakonskije kazne – upućivanje u neku vaspitnopopravnu ustanovu ili maloletnički zatvor. Advokati predočavaju da, ukoliko se dokaže krivica, nije im moguće izreći najstrože sankcije, poput zatvora. Uglavnom su to izvinjenje oštećenom, pomirenje ili, eventualno, naknada štete. Podrazumevaju i poravnanje s oštećenim, redovno pohađanje škole ili odlaženje na posao, besplatno uključivanje u rad humanitarnih organizacija.

Maloletnicima se mogu izreći i vaspitne mere, kazna maloletničkog zatvora ili mere bezbednosti. Dok traju, pod kontrolom su suda, a u celu „akciju” uključeni su i Centar za socijalni rad, roditelji, nastavnici. Vaspitne mere su i sudski ukor, mere pojačanog nadzora roditelja ili staratelja, nadzor uz dnevni boravak u ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika, kao i upućivanje u vaspitnopopravni dom ili u ustanovu za lečenje i osposobljavanje.

M. Bozokin