окоТВоко: Скандали без публике

Но, они пажљивији у гледању могли су приметити да су за већину ових догађаја чули накнадно, а број кадрова који су приказивали споменуте свињарије мерио се прстима једне руке. Јер, режисери су обучени да програм преусмеравају на „мирније“ детаље на догађају, у случају да се ситуација отме контроли те да скандали изгубе сврху јер остану без публике, а виновници без горива за наредне идиотлуке. Тако смо, уместо псовки и политичких порука, гледали махање заставама и партерске овације, што је, признаћете, боље решење.

Овакав резултат, на велико разочарење оних који обожавају снимке несрећних догађаја, постигнут је захваљујући напорима Европске радиодифузне уније која годинама покушава да програме „очисти“ од сваке врсте неподопштине и насиља. Макар оне које сама организује и за које је одговорна.

Тако већ неколико година нисмо у могућности да гледамо традиционалне бакљаде и туче на европским стадионима, као ни повреде спортиста и друге несреће којима су изложени. Љубитељи насиља више не могу да каче званичне снимке крвавих обрачуна с обезбеђењем и полицијом, гађање столицама и поливање шмрковима, а они који узбуђење траже у гледању последњих тренутака нечијег живота морају да се задовоље старим снимцима.

Трке у шампионатима Формуле 1 и, нарочито Мото ГП и Супербајка урађене су тако да, оног тренутка кад се несрећа деси, камера иде на публику, док редари окружују повређеног, онемогућујући тиме посматраче да догађај сниме мобилним телефонима. И та ситуација траје све док организатори не објаве да ли је возач или редар добро.

Иста ствар је и с нередима на трибинама: чим крене туча, гађање упаљачима или бакљада, камере приказују семафор, све док се мучени организатори не досете да пусте рекламе. У ЕБУ кажу да овај начин емитовања догађаја даје резултате, као и да је број званичних догађаја на којима се дешава насиље у многоме смањен.

Психолози кажу да је емитовање снимака насиља директно одговорно за пораст броја регрутација тинејџера у хулиганске редове, пошто имају прилику да виде да је и пет минута негативне славе – слава. А кад снимака нема, вође навијача остају познати само комшијама и органима реда. Или је макар тако у земљама на које се угледамо. Не на Грчку, тамо је власник фудбалског клуба вадио и пиштољ.

Да ли ће и када наша земља научити ове важне лекције којих је приморана да се придржава у ретким тренуцима када неко наш изађе на европску сцену, не знамо. Оно што знамо јесте да је вршњачко насиље у порасту, да је број посета стадиона најмањи у историји и износи пар стотина гледалаца по утакмици, да се наше телевизије не либе да прикажу насиље према социјално осетљивим категоријама: особама с инвалидитетом, децом, женама са социјалне маргине, старијима и Ромима. Ако ми не верујете, погледајте било који ријалити шоу у било које доба дана и ноћи.

Ивана Вујанов