okoTVoko: Skandali bez publike
Da nema dobre Evrovizije bez dobrog skandala, pokazalo se i ovoga puta. Od izbora pobednice, preko „pošalice“ crnogorskog predstavnika, do otimanja mikrofona britanskoj pevačici, lista nepriličnih postupaka opravdala je postojanje najvećeg pop događaja u Staroj Dami.
No, oni pažljiviji u gledanju mogli su primetiti da su za većinu ovih događaja čuli naknadno, a broj kadrova koji su prikazivali spomenute svinjarije merio se prstima jedne ruke. Jer, režiseri su obučeni da program preusmeravaju na „mirnije“ detalje na događaju, u slučaju da se situacija otme kontroli te da skandali izgube svrhu jer ostanu bez publike, a vinovnici bez goriva za naredne idiotluke. Tako smo, umesto psovki i političkih poruka, gledali mahanje zastavama i parterske ovacije, što je, priznaćete, bolje rešenje.
Ovakav rezultat, na veliko razočarenje onih koji obožavaju snimke nesrećnih događaja, postignut je zahvaljujući naporima Evropske radiodifuzne unije koja godinama pokušava da programe „očisti“ od svake vrste nepodopštine i nasilja. Makar one koje sama organizuje i za koje je odgovorna.
Tako već nekoliko godina nismo u mogućnosti da gledamo tradicionalne bakljade i tuče na evropskim stadionima, kao ni povrede sportista i druge nesreće kojima su izloženi. Ljubitelji nasilja više ne mogu da kače zvanične snimke krvavih obračuna s obezbeđenjem i policijom, gađanje stolicama i polivanje šmrkovima, a oni koji uzbuđenje traže u gledanju poslednjih trenutaka nečijeg života moraju da se zadovolje starim snimcima.
Trke u šampionatima Formule 1 i, naročito Moto GP i Superbajka urađene su tako da, onog trenutka kad se nesreća desi, kamera ide na publiku, dok redari okružuju povređenog, onemogućujući time posmatrače da događaj snime mobilnim telefonima. I ta situacija traje sve dok organizatori ne objave da li je vozač ili redar dobro.
Ista stvar je i s neredima na tribinama: čim krene tuča, gađanje upaljačima ili bakljada, kamere prikazuju semafor, sve dok se mučeni organizatori ne dosete da puste reklame. U EBU kažu da ovaj način emitovanja događaja daje rezultate, kao i da je broj zvaničnih događaja na kojima se dešava nasilje u mnogome smanjen.
Psiholozi kažu da je emitovanje snimaka nasilja direktno odgovorno za porast broja regrutacija tinejdžera u huliganske redove, pošto imaju priliku da vide da je i pet minuta negativne slave – slava. A kad snimaka nema, vođe navijača ostaju poznati samo komšijama i organima reda. Ili je makar tako u zemljama na koje se ugledamo. Ne na Grčku, tamo je vlasnik fudbalskog kluba vadio i pištolj.
Da li će i kada naša zemlja naučiti ove važne lekcije kojih je primorana da se pridržava u retkim trenucima kada neko naš izađe na evropsku scenu, ne znamo. Ono što znamo jeste da je vršnjačko nasilje u porastu, da je broj poseta stadiona najmanji u istoriji i iznosi par stotina gledalaca po utakmici, da se naše televizije ne libe da prikažu nasilje prema socijalno osetljivim kategorijama: osobama s invaliditetom, decom, ženama sa socijalne margine, starijima i Romima. Ako mi ne verujete, pogledajte bilo koji rijaliti šou u bilo koje doba dana i noći.
Ivana Vujanov
