Историја Новог Сада од постосманског периода до савременог доба
– Постоје разни градови, музеји и изложбе, али је само један Нови Сад и музеј који је позван да се бави историјом овог града – речи су којима је ауторка Агнеш Озер у уторак отворила изложбу „Нови Сад – слободан град” у Збирци стране уметности Музеја града Новог Сада, која се може погледати до 2. јуна.
Поставка нуди на увид више од 100 оригиналних предмета, мапа, графика, уметничких слика, фотографија и филмских записа. Мултимедијални приказ пратиће каталог, који ће дати комплетан пресек историје Новог Сада од постосманског периода до савременог доба, у којем је израстао у град по мери човека.
Директору Градског завода за заштиту споменика културе Синиши Јокићу је, како је казао, припала част да буде рецензент изложбе дугогодишње сараднице и менторке.
Историчарка и музејска саветница Агнеш Озер потврдила је да изложбе не би било без prеthodnicе, постављене 1998. поводом 250-годишњице добијања статуса слободног града, чији је аутор била заједно с историчарем уметности Љубомиром Вујаклијом, те без значајних институција и њихових сарадника, у првом реду Историјског архива Новог Сада, Библиотеке Матице српске, Музеја Војводине и Радио-телевизије Војводине.
– Историја се не пише за оне који у једном даху, обилазећи монументалну Петроварадинску тврђаву из 18. века, баце летимичан поглед на другу страну реке или пројуре ауто-путем и виде само торњеве његових цркава и куполе старих здања, већ за оне који су ту рођени, који су ту живели, за оне који имају неког свог на новосадским гробљима, за оне којима није свеједно шта се догађа у њиховом граду – додала је Агнеш Озер. – То је још једна прилика да се покаже прошлост, не само из угла чињенице да је прошло 270 година од стицања статуса слободног краљевског града, исто толико од када је насеље израсло на гредама дунавских рукаваца и носи име Неопланта, Нови Сад, Ујвидек и Нојзац, откад је донет први статут и откад је град кренуо убрзано да се развија од малог насеља насталог око дела војног утврђења, мостобрана и понтонаца који су повезивали обале најмоћније европске реке Дунава, али и разне делове света, па и цивилизација, добијајући с том чињеницом само још већи замах у развоју и стварању својственог духа.
Током не тако дугог периода откако су га грађани Петроварадинског шанца откупили за 80.000 рајнских форинти од власти у Бечу, Нови Сад се развио у прави град у који људи радо долазе, не само накратко већ га бирају као стално одредиште.
– Ми, који, иако нисмо рођени овде, знамо његове тајне, некадашње и данашње становнике, обичаје, без обзира на то којој нацији и вероисповести припадају, научили смо да сви ми чинимо овај град и зато полажемо право на његову прошлост, садашњост и будућност – потврдила је Агнеш Озер, која га након готово шест деценија живљења и скоро четири деценије бављења његовом историјом доживљава као свој.
С. Милачић
