Тема „Дневника”: Шта су данас успешни људи радили у младости

Радне навике које су стекли, како кажу, много су им касније трасирале животне путеве. Привредници, директори, глумци, сценаристи, културни радници, политичари, друштвени активисти, већина је свој први посао, али и прву зараду, остварила ван области и делатности којом се данас баве.

Нови Сад је проглашен за Омладинску престоницу Европе 2019. године, а координатор иницијативе ОПЕНС Вукашин Гроздановић препознатљиво је лице те организације. Први посао имао је 1999. године у родној Суботици као средњошколац. И тада је имао посла с медијима, али на други начин – био је разносач новина.

„Новине стигну на једно место и ја их разнесем на четири-пет суботичких трафика“, присећа се наш саговорник.

„То је, наравно, било рано ујутру. Устанем око пет, одем бициклом тамо и требало ми је око два-три сата да испоручим новине до свих трафика. Радио сам месец дана, можда мало дуже, и сећам се да сам од првог посла добио толико новаца да ми је мало фалило да купим патике.“

Иако се не може окарактерисати као посао, први новац донео му је фудбал. Наиме, организовао је мини-турнире у фудбалу.

„Кад одемо код бабе и деде, који су живели у Оџацима, брат и ја, који смо били најбољи у фудбалу, организовали смо турнир с децом из улице и свако је за учешће уплаћивао неке ситне новце. То је био наградни фонд који је припадао победнику турнира. Пошто смо били најбољи у фудбалу, најчешће смо и побеђивали, па и зарађивали“, закључује Гроздановић.

Милош Вучевић: Све по реду до адвокатске канцеларије

„У мом случају је све ишло по оном реду: војска, факултет, први посао“, каже новосадски градоначелник и потпредседник Главног одбора Српске напредне странке Милош Вучевић.

„Ја сам последња генерација која је после гимназије служила војску. Потом сам учио и тек када сам завршио Правни факултет, запослио сам се као адвокатски приправник и зарадио своју прву плату. И тако је кренуло.“

Ипак, у својој адвокатској каријери, а касније и политичкој, имао је и тежачких послова за које није било финансијске накнаде.

„Сећам се своје прве мобе. Било је то на градилишту куће мог садашњег кума. Радило се баш онако ударнички, уз све оно неопходно за добро расположење на једној радној акцији“, навео је Вучевић.

Слободан Цветковић је на челу Новосадског сајма, најстарије сајамске куће у држави. Предузетнички дух неговао је одмалена.

„Брао сам трешње и цвеће на викендици у Чортановцима па продавао испред своје зграде Новом Саду“, каже Цветковић за „Дневник”.

„То ми је први посао којег се сећам. После сам радио преко студентске задруге и селио Војвођанску банку из зграде у Улици Модене 5, где је Социјалистичка партија Србије.“

Селидба банке из зграде СПС-а, може се рећи да је у његовом случају имала и посебну симболику јер је годинама касније у тој истој згради изабран за секретара Извршног одбора СПС-а за Војводину. Осим функције директора Новосадског сајма, што се политичке позиције тиче, Цветковић је и актуелни председник Градског одбора социјалиста Новог Сада.

Он наводи да су му послови које је радио у младости много помогли, пре свега око схватања и приступа послу и пословним обавезама.

„Врло рано сам почео да зарађујем свој новац. Тај џепарац није био поклоњен већ зарађен, и самим тим, на тај динар другачије гледаш. То ме је научило да не будем алав јер знам да посла и новца никада неће нестати, само треба да будеш спреман да одговориш на изазове и засучеш рукаве. Знам и да, Боже здравља, увек могу да зарадим за себе и породицу“, истиче Цветковић.

Драгољуб Збиљић је власник компаније „Енерготехника – Јужна Бачка”, једне од највећих у Србији у тој области, а његов први посао везан је за трговину обојеним металима.

„Пошто сам био ђак и студент за пример, све је ишло неким својим током“, рекао је Збиљић.

„Након завршетка студија, почео сам да радим у фирми која се бавила обојеним металима, што је, иначе, моја велика љубав, пошто сам рођен у Бору. Растао сам уз рудник бакра и бакар је нешто што је обележило мој живот. Најпре сам радио трговину обојеним металима, највише бакром, и то у фирми РСГВ из Новог Сада, у којој сам 2002. године почео на позицији у продаји.“

Дугогодишњи директор Градске бибилотеке у Новом Саду Драган Којић своје послове у младости започео је у време студија, а вичан перу, бавио се и новинарством, али се није либио ни радова у воћњаку. Као студенту, сваки приход му је био изузетно значајан.

„Радио сам као новинар-сарадник за више листова, неко време и за „Дневник”, али сам и носио гајбе у каћком воћњаку и брао јабуке“, евоцира успомене Којић.

„Била је то добра допуна џепарца. После сам почео да радим на Трибини младих, прво као уредник друштвене трибине, а на крају сам постао директор Трибине младих 1977. године.“

Часови математике

Директор Гимназије „Јован Јовановић Змај” др Радивоје П. Стојковић већ 16 година је на тој функцији. Најстарија новосадска гимназија, која је за више од два века постојања изнедрила много значајних имена науке и културе, укључујући и Јована Јовановића Змаја по ком данас и носи назив, има на челу човека који је свој живот посветио просвети и науци па је и први динар зарадио у струци. Математичар и информатичар по образовању, прво искуство као предавач имао је у студентским данима.

„За време студија сам давао часове математике“, наводи Стојковић. „У почетку за џепарац, а касније нисам ни наплаћивао. По завршетку студија, запослио сам се у школи па сам почео и да зарађујем као просветни радник.“

Директор Завода за заштиту споменика Новог Сада Синиша Јокић одрастао је у Сомбору и први посао имао је као средњошколац у време летњег школског распуста, и то на њивама Пољопривредно-индустријског комбината „Сомбор”.

„Цело лето смо ишли у кукурузе да чупамо метлице и скупљамо сламу у камаре“, присећа се Јокић.

„То су били први послови које сам радио за новац. Дневнице нису биле лоше.“

Јокић: у пола шест на збирно место...

„Обучеш радну гардеробу, дођеш у пола шест на збирно место. Понесеш доручак и онда дође ПИК-ов аутобус и вози нас на њиву. Од шест сати до 14-15 сати берете метлице или товарите сламу и онда вас аутобус врати на стајалиште. Није било лако на њиви. Лето, врућина, земља, испарења, ти жедан, радиш...“

Рад на њиви са собом је, осим зараде, носио и рано устајање, јер се до њиве стизало организованим превозом и није било друге могућности да се тамо стигне.

„Сваки пут кад устајеш мислиш – још данас радим и нећу више. Али кад се вратиш после радног дана са зарађеним новцем, онда одлучиш да идеш и сутрадан“, каже Јокић.

„Ишли су и моји другари. Радили смо 15, 20 или месец дана преко лета. Неко се од тога издржавао, али мени то није било потребно. Мени је то био изазов, да као дете зарадим свој новац.

А. Савановић, М. Ристић, С. Савић

Актери „Државног посла”

Шкорић носи бандере

И актери „Државног посла”, који на шаљив начин представља како функционише државна служба у којој се ништа не ради, а плата прима, у стварном животу су прилично предузимљиви када је реч о првим пословима.

Никола Шкорић је у средњошколскоим данима приходовао од физичких радова.

„Било је то преко студентске задруге, када сам имао 17 година“, каже популарни лик из „Државног посла”, многима познатији као Драган Торбица.

„У пошти смо носили бандере и старе акумулаторе. Било је напорно, али смо били и поштено и на време плаћени за оно што смо урадили.“

Бањац продавао стрипове

Главни архиватор у популарној серији има фарму пилића, а у стварном животу Димитрије Бањац у раној младости осетио је чари трговине.

„Завршио сам пети разред основне и на летњем распусту продавао сам стрипове из едиције „Златна серија” и „Лунов магнус стрип”, „Команданта Марка”, „Загора”...“, присећа се првих зарађених пара Торбичин друг из канцеларије Ђорђе Чварков.

„Било је то у познатом пролазу код школе „Жарко Зрењанин” на Лиману. Прикупило се за џепарац.“

Млађа скупљао шљиве

Косценариста „Државног посла” и радио-водитељ, део популарног двојца Дашко и Млађа, Младен Урдаревић први посао имао је већ у основној школи.

„Био сам баш клинац, нижи разред основне школе свакако“, каже Млађа.

„Нас неколико скупљали смо шљиве у воћњаку неког пољопривредног добра. Не сећам се ко нас је и како ангажовао, али знам да смо за добијени новац могли да купимо довољно сладоледа, што нам је тада било најважније.“

Иштван Пастор: Радне навике понео из породичног дома

Председник Скупштине Војводине и лидер Савеза војвођанских Мађара Иштван Пастор први динар у кућу, како каже, донео је тек након завршетка Правног факултета. То не значи да пре тога није стекао радне навике, јер је као дете са села био ангажован на разним пословима од најраније младости.

До осме године је живео у селу Мајдан у Банату, недалеко од мађарске и румунске границе, а онда се преселио у Суботицу. У његовој  породици је важио принцип да се одмалена учествује у обављању уобичајених послова.

„Моји задаци од пете-шесте године били да с бунара доносим воду јер у селу није било кућног водовода“, каже председник Скупштине Војводине.

„Друга обавеза је била да идем до дућана, а преко лета сам терао гуске на испашу и морао да водим рачуна о њима. Ту сам обавезу имао с осталом децом јер је и одлазак по воду на бунар и терање гусака на испашу била обавеза деце тог узраста. Како сам одрастао, тако сам добијао све сложеније и значајније задатке. Знало се преко дана кад се морало радити, а кад се може играти. Нисмо се могли играти кад је то нама падало на памет.“

Било је то друго време

„Ја сам човек из другог времена, бар по питању периода одрастања. То је време од почетка шездесетих и седамдесетих. Што се тиче стицања радних навика и односа према раду, то је био сигирно другачији период, који се тешко може упоредити с овим данашњим, не само што се тиче и обичаја него и принципа који су важили у породицама“, наводи Пастор за „Дневник”.

Када су се преселили у Суботицу, кућа у којој су живели није била баш у најбољем стању, па је изискивала много радова. Млади Иштван морао је жртвовати лето и уместо крај Палићког језера, време је проводио крај мешалице, мешајући малтер, додајући воду и цигле оцу.

„Јако сам завидео деци која су могла да иду на Палић на купање са својим родитељима, а ја сам и суботом и недељом морао помагати око куће јер су ти послови могли бити обављани углавном летњим месецима“, каже Пастор.

Осим тога, имао је обавезе у винограду, који је требало окопавати, а радио је и на њиви, окопавајући кукуруз. Сви ти послови су, како каже, били иницирани од родитеља да би своју децу припремили за различите животне изазове јер се није знало чиме ће се бавити кад одрасту.

„Мени уопште није стран било какав физички посао и знам да ухватим и лопату и ашов и знам кад се шта сади и бере. Све то искуство из младости није важно само због посла него због тога што човек види различите животне ситуације, среће се с много људи, види много породичних и личних судбина и онда зна да цени сопствену перспективу и зна да се заложи за то да, можда, има мало лагоднији, једноставнији, комотнији живот“, закључио је Иштван Пастор. 

А. С.