Гаврило Принцип и тајна ћелије број 1 у Терезину

Јуче се, дакле навршио век од смрти младог револуционара који је последње године свог живота провео у затворској ћелији Терезина. Ова тврђава која је добиле име по хабзбуршкој царици Марији Терезији по много чему има везе са Петроварадинском тврђавом, а у историји дугој три века била је сведок битака и ратова, иако је оштећена у мирнодопско доба.

Ненад Шегуљев, фотограф и дугогодишњи истраживач Петроварадинске тврђаве и војних утврђења из 17. и 18. века посетио је Терезин у више наврата и имао је прилику да се увери у то како Чеси чувају своје историјске споменике што ова тврђава свакако јесте, али и како се чувају успомене на историјске догађаје везане за ову грађевину.

– Терезин се налази стотинак километара северно од Прага близу границе са Немачком, односно тадашњом Пруском и једна је од врло посећених туристичких дестинација у Чешкој. Током Другог светског рата ту се налазио јеврејски гето и концентрациони логор, па је тај део у ком се налазио логор посећенији од остатка Терезина – каже Шегуљев за “Дневник”

Он наводи да је тврђава Терезин грађена од 1780. до 1790. у време владавине Хабзбурга Јосифа Другог и у врло добром је стању. Томе доприноси и чињеница да никада није нападнута иако су се одвијале битке у њеној околини.

– Очувана је готово потпуно, али и код ње су срушене две прелепе капије како би био пробијен магистрални пут, као што је случај са Петроварадинском тврђавом – истиче наш саговорник.

Он додаје да то није једина сличност са грађевином сазиданом на петроварадинској стени.

– Између Петроварадина и Терезина постоји доста сличности. Урбани део града одликују готово једнаке грађевине само је градско језгро неколико пута веће. Терезин је низијска тврђава и по систему градње веома се разликује од Петроварадина. Ипак, многи војни инжењери који су у другој половини 18. века радили на Петроварадинској трвђави, након њеног завршетка 1780. године прекомандовани су у Терезин. На пример, командант минерског корпуса мајор Албрехт Хајнрих Шредер који је пројектовао подземље Петроварадинске тврђаве и капетан Лудвиг фон Миковини радили су на подземљу Терезина. Занимљиво је и то да је писац прве историје Петроварадина апотекар Франц Шамс рођен у Литомерицама, месту које се налази само неколико километара од Терезина – истиче Шегуљев.

Ови историјски подаци одвели су га први пут на чешку тврђаву 2014. године, а две године касније угостио је неколико Чеха који се баве неговањем војне традиције Терезина и провео их по Петроварадинској тврђави.

– Били су одушевљени Петроварадинском тврђавом, њеном комплексношћу и подземним ходницима, али им је деловала јако празна, односно није било довољно туристичких садржаја. Исте године позвали су ме да дођем у Терезин да са њима учествујем у реконструкцији битке, а позив сам искористио прошле године – наводи овај истраживач фортификација.

У Терезину се прве недеље октобра одржавају реконструкције битака из седмогодишњег Аустријско-пруског рата и тако обележавају годишњицу полагања камена темељца њихове тврђаве. Са војним униформама, оружјем и опремом из тог периода води се права битка у којој учествује доста “глумаца”. И Ненад се нашао у тој улози, али не обичног редова.

– Чекала ме је униформа официра војне инжењерије и улога да их водим током одбране Оломоуца 1758. године када су Аустријанци поразили војску пруског краља Фридриха Великог. То је било невиђено искуство. Пред пар хиљада људи нас око 450 учесника махом људи из Чешке, Немачке, Пољске, Аустрије и Француска у униформама тог времена са пушкама и топовима... У два чина од по 30 минута приказали смо војну тактику напада, односно одбране тврђаве – наводи он.

Како каже, ова игра испланирана је до детаља, како би се сви историјски моменти правилно представили гледаоцима. Овакве битке су прави мамац за туристе.

– Сценарио битке раде историчари и стручњаци. На састанцима "официра" пред "битку" свако бива упознат са улогом коју има и ништа се не препушта случају. "Моја" јединица је давала и почасну стражу приликом доласка царице Марије Терезије која се обратила свим учесницима и посетиоцима овог догађаја и отворила "Јосефинске славности" – предочава Шегуљев.

У војничкој униформи из 18. века ова “битка” била му је много више од историјске ретроспективе, јер ова игра није ни мало безазлена.

– Какофонија звукова пушака, топова, војних поклича, команди... облаци барутних гасова... схватио сам колико је битна војничка увежбаност у руковању оружјем, дисциплина и слеђење наредби, јер ако само за пар секунди заостанете у кретању линијског поретка могуће је да страдате и од "пријатељске ватре". Реплике оружја су веродостојне осим што се не користи бојева муниција. Повреде су могуће па сваки учесник пред догађај потписује сагласност да у "битку" улази на сопствену одговорност. Моје ватрено крштење било је толико добро да сам готово постао део групе и увек имам позив да се прикључим наредним биткама – вели Ненад Шегуљев.

Део Терезина на коме се не одвијају ове историјске борбе сведочи о муци жртава концентрационог логора за време Другог светског рата, али и о оним утамниченима раније, попут чланова Младе Босне који су након успешно организованог атентата на престолонаследника Аустро-угарске монархије, међу којима и главни атентатор Гаврило Принцип.

– Мислим да врло мало људи зна где су Гаврило и други припадници Младе Босне били затворени и каква је заиста њихова судбина била. Сви који посете део комплекса где се налазио концентрациони логор могу да виде и ћелију број 1 у којој је робијао Принцип, али и оближње гробље. Принцип је у Терезину био смештен од краја 1914. до смрти 28. априла 1918. године. Тај прилаз концентрационом логору зове се “Принципова алеја” – каже Шегуљев.

Он додаје да Принцип смрт није дочекао у затворској ћелији, већ у затворској болници где преминуо од туберкулозе.

– Болничка соба није на туристичкој рути јер је у затвореном напуштеном комплексу војне болнице. У Терезину су засигурно смрт дочекали Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж и сахрањени су на необележеном месту. После Великог рата један бивши аустро-угарски војник показао је локацију на којој су сахрањени, тако да су њихова тела 1920. године есхумирана и сахрањена у Сарајеву. Иако тамо не почивају, Терезин остаје сведок једног времена и чува успомену на Принципа и другове из Младе Босне. Осим њих више стотина људи, ако не и хиљада са простора некадашње Југославије умрло је у затворима Терезина током првог и Другог светског рата и чему сведоче обележја – закључио је Ненад Шегуљев.

Александар Савановић

Фото: Ненад Шегуљев