Текстилац који има пуне руке посла у касачкој штали
- Несуђени текстилац Суботичанин Александар Аца Димитријевић (36) посветио се тренирању коња за касачке трке на салашу који је купио у атару Горњег Таванкута. Коњи су му прирасли за срце још од малена и радо се присећа да је у улици где је одрастао, сада већ покојни чика Паја Скендеровић, често пролазио запрегом којом је волео да га чика Паја провоза.
Љубав према коњима крунисао је држањем касачке штале и занимањем коњичког тренера, али проблем му представља што наши закони не препознају такву занимацију.
- Близу је био и хиподром, па сам одлазио да гледам трке, па је од те младалачке љубави према коњима на крају испао посао. Завршио сам средњу текстилну школу, која нема везе са коњичким спортом и послом којим се бавим. Почело је као хоби, уз посао али је финансијска ситуација била таква да сам отишао да радим у Италију. Тамо сам увидео да је коњички тренер сасвим нормалан посао, као и сваки други, да је од спорта направљен добар бизнис – испричао је за наш лист Димитријевић.
У Италији је Димитријевић радио у штали у којој је било стотину тркачких коња, код познатог тренера Паула Романелија. Тамо је провео две године и вратио се на север Бачке, у намери да се коњарством бави аматерски из љубави, али околности су биле такве да је почео да прихвата на тренинг и пансион коње појединих власника. Захтева је бивало све више, тако да сада води бригу о 19 коња, од којих су у његовом власништву само три, док су на пансиону и тренингу има туђих 16 грла.
- Шталу имам на салашу у атару Горњег Таванкута, у шумарку надомак границе са Мађарском. С коњима се мора живети, није довољно данас га купити и довести на тренинг, него се мора с њим провести доста времена, да би се међусобно упознали. Сваки коњ индивидуално има своје врлине и мане, тако да се не може радити шаблонски. Сваком откривам ћуди, посветим дужну пажњу, јер једном треба мање, другом више тренинга, а склони су и повредама... Неки воле тренинге на тврђем, неки на мекшем терену, у лаким или тешким потковицама, па је на тренеру да открије шта ком коњу највише одговара и да све усклади – објашњава Димитријевић.
Осим четири касача из француског одгоја, остали касачи које Аца тренира су амерички, а власници коња у њега имају пуно поверење јер без стеченог поверења нема посла. У штали Димитријевић чак девет коња држи Сомборац Марко Јозић, затим Срба Петров из Новог Сада, Миодраг Загорац из Суботице, Тихомир Црнковић из Таванкута, Тодор Крнајски из Келебије и други. Димитријевић у тренирању и држању туђих и својих коња види посао од којег може да обезбеђује егзистенцију.
- За ово сам се определио, купио салаш где сам уложио доста пара и труда, купио пуно опреме па нема назад. За тренинге имам уређене стазе у шуми и пољским путевима, тако да се може тренирати кад како време дозвољава. С једним коњем дневно се ефективно проводи око пола сата, максимум један сат, али има других послова око поткивања и тимарења, храњења три до четири пута на дан – открива наш саговорник.
Коње које тренира сам поткива, као самоуки поткивач! Поткивача којих код нас још има, али не школованих, него су приучени ковачи – поткивачи!
- У Европи има школа баш за поткиваче, али ми је нажалост немамо. У Србији је коњарство на прилично аматерском нивоу. Људи који имају коње држе их из љубави и хобија, а мени је ово посао. Пошто водим бригу о већем броју коња, успевам да зарадим плату, јер од једног или неколико коња не може да се живи. Нема правила колико кошта један коњ на пансиону и тренингу, али коњички спорт је генерално јако скуп хоби. Издржавање једног успешног спортског коња власника кошта око 500 евра месечно, захтева сасвим озбиљно сервисирање и трошак. Опрема, потковице, алат за поткивање, витамини и све друго је скупо. Основна храна: зоб, сено, слама, за једног коња месечно стаје стотину евра – прецизира Димитријевић.
Раније је Аца и возио коње у сулкама на касачким тркама на нашим хиподромима, али пошто сада има пуно посла око тренинга и тимарења, не може да буде концентрисан и на трке па веома ретко вози, радије то препушта другима.
- Није свеједно ко држи кајасе и вози сулке, али када је коњ добро припремљен може свако да га вози. Не кажем да улога возача није битна, али најбитније је да је коњ спреман. Спремност одређују неки параметри, сада већ постоје савремени уређаји којима се мере, међутим, ко ради на тренинзима може то да процени из искуства – каже Димитријевић.
Поред њега у Таванкуту се још неколицина људи бави тренирањем коња, тако да је у овом селу на крајњем северу Бачке сада у тренингу стотитак коња. Поднебље за тренинге коња је добро, земљиште је песковито и када пада киша нема блата, тако да се може без проблема тренирати. Касачи су могу без проблема да се тренирају и читаву зиму, за разлику од других средина на којима коњи тренирају по црници. У Таванкуту се пет-шест домаћина бави тренирањем коња, а већи број их је у Суботици и околини. Око 80 посто коња који наступају на српским хиподромима је у Војводини, од тога највише на северу Бачке.
Милорад Митровић
Фото: М: Митровић
