Tekstilac koji ima pune ruke posla u kasačkoj štali

Ljubav prema konjima krunisao je držanjem kasačke štale i zanimanjem konjičkog trenera, ali problem mu predstavlja što naši zakoni ne prepoznaju takvu zanimaciju.

- Blizu je bio i hipodrom, pa sam odlazio da gledam trke, pa je od te mladalačke ljubavi prema konjima na kraju ispao posao. Završio sam srednju tekstilnu školu, koja nema veze sa konjičkim sportom i poslom kojim se bavim. Počelo je kao hobi, uz posao ali je finansijska situacija bila takva da sam otišao da radim u Italiju. Tamo  sam uvideo da je konjički trener sasvim normalan posao, kao i svaki drugi, da je od sporta napravljen dobar biznis – ispričao je za naš list Dimitrijević.

U Italiji je Dimitrijević radio u štali u kojoj je bilo stotinu trkačkih konja, kod poznatog trenera Paula Romanelija. Tamo je proveo dve godine i vratio se na sever Bačke, u nameri da se konjarstvom bavi amaterski iz ljubavi, ali okolnosti su bile takve da je počeo da prihvata na trening i pansion konje pojedinih vlasnika. Zahteva je bivalo sve više, tako da sada vodi brigu o 19 konja, od kojih su u njegovom vlasništvu samo tri, dok su na pansionu i treningu ima tuđih 16 grla.

- Štalu imam na salašu u ataru Gornjeg Tavankuta, u šumarku nadomak granice sa Mađarskom. S konjima se mora živeti, nije dovoljno danas ga kupiti i dovesti na trening, nego se mora s njim provesti dosta vremena, da bi se međusobno upoznali. Svaki konj individualno ima svoje vrline i mane, tako da se ne može raditi šablonski. Svakom otkrivam ćudi, posvetim dužnu pažnju, jer jednom treba manje, drugom više treninga, a skloni su i povredama... Neki vole treninge na tvrđem, neki na mekšem terenu, u lakim ili teškim potkovicama, pa je na treneru da otkrije šta kom konju najviše odgovara i da sve uskladi – objašnjava Dimitrijević.

Osim četiri kasača iz francuskog odgoja, ostali kasači koje Aca trenira su američki, a vlasnici konja u njega imaju puno poverenje jer bez stečenog poverenja nema posla. U štali Dimitrijević čak devet konja drži Somborac Marko Jozić, zatim Srba Petrov iz Novog Sada, Miodrag Zagorac iz Subotice, Tihomir Crnković iz Tavankuta, Todor Krnajski iz Kelebije i drugi. Dimitrijević u treniranju i držanju tuđih i svojih konja vidi posao od kojeg može da obezbeđuje egzistenciju.

- Za ovo sam se opredelio, kupio salaš gde sam uložio dosta para i truda, kupio puno opreme pa nema nazad. Za treninge imam uređene staze u šumi i poljskim putevima, tako da se može trenirati kad kako vreme dozvoljava. S jednim konjem dnevno se efektivno provodi oko pola sata, maksimum jedan sat, ali ima drugih poslova oko potkivanja i timarenja, hranjenja tri do četiri puta na dan – otkriva naš sagovornik.

Konje koje trenira sam potkiva, kao samouki potkivač! Potkivača kojih kod nas još ima, ali ne školovanih, nego su priučeni kovači – potkivači!

- U Evropi ima škola baš za potkivače, ali mi je nažalost nemamo. U Srbiji je konjarstvo na prilično amaterskom nivou. Ljudi koji imaju konje drže ih iz ljubavi i hobija, a meni je ovo posao. Pošto vodim brigu o većem broju konja, uspevam da zaradim platu, jer od jednog ili nekoliko konja ne može da se živi. Nema pravila koliko košta jedan konj na pansionu i treningu, ali konjički sport je generalno jako skup hobi. Izdržavanje jednog uspešnog sportskog konja vlasnika košta oko 500 evra mesečno, zahteva sasvim ozbiljno servisiranje i trošak. Oprema, potkovice, alat za potkivanje, vitamini i sve drugo je skupo. Osnovna hrana: zob, seno, slama, za jednog konja mesečno staje stotinu evra – precizira Dimitrijević.

Ranije je Aca i vozio konje u sulkama na kasačkim trkama na našim hipodromima, ali pošto sada ima puno posla oko treninga i timarenja, ne može da bude koncentrisan i na trke pa veoma retko vozi, radije to prepušta drugima.

- Nije svejedno ko drži kajase i vozi sulke, ali kada je konj dobro pripremljen može svako da ga vozi. Ne kažem da uloga vozača nije bitna, ali najbitnije je da je konj spreman. Spremnost određuju neki parametri, sada već postoje savremeni uređaji kojima se mere, međutim, ko radi na treninzima može to da proceni iz iskustva – kaže Dimitrijević.

Pored njega u Tavankutu se još nekolicina ljudi bavi treniranjem konja, tako da je u ovom selu na krajnjem severu Bačke sada u treningu stotitak konja. Podneblje za treninge konja je dobro, zemljište je peskovito i kada pada kiša nema blata, tako da se može bez problema trenirati. Kasači su mogu bez problema da se treniraju i čitavu zimu, za razliku od drugih sredina na kojima konji treniraju po crnici. U Tavankutu se pet-šest domaćina bavi treniranjem konja, a veći broj ih je u Subotici i okolini. Oko 80 posto konja koji nastupaju na srpskim hipodromima je u Vojvodini, od toga najviše na severu Bačke.           

Milorad Mitrović

Foto: M: Mitrović