Петроварадину недостају биоскоп, позориште и дом културе

По попису становништва из 2011. године у Петроварадину живи нешто више од 30.000 становника. Иако је старији од Новог Сада, према речима грађана са којима смо разговарали, насељу недостају културни и образовни садржаји којих, осим на Петроварадинској тврђави, нема нигде. Петроварадин нема биоскоп, позориште, дом културе, галерију, нити простор за такву намену, а интересантно је и да нема ни урбанистички центар. Како кажу житељи Петроварадина, колико су близу Новом Саду, толико су и далеко од њега, јер се за већину потребштина и забаву мора прећи Варадински мост.

Некада су се Петроварадинци могли похвалити мноштвом кафана, локала, а у биоскопу „Дунав“ могли су се погледати најновији филмови, док су се у плесним салама попут оне у кафани „К Франкопану“ рађале и љубави.

У насељу протеклих 15 година је активно Хрватско културно-просвјетно друштво „Јелачић“ у скопу које функционише спортска секција, клапа, школа тамбуре и тамбурашки оркестар. Жеља овог друштва је, како кажу, да сачувају богату историју Петроварадина од заборава и да упуте житеље на оно што је био од самог оснивања, а што је већином остало непознато. Поред овог, удружење које се активно бави очувањем и заштитом културне баштине основано је у подграђу 2002. године под називом „Субурбиум“. Основали су га историчари, историчари уметности, новинари, писци, преводиоци и економисти.

Осамдесетих година прошлог века једно од омиљених места за излазак младих била је дискотека “Точак”. Она је отворена још давне 1961. године. Судбина ове дискотеке запечаћена је 2009. године када је изгорела у пожару који је избио током ноћи. У Прерадовићевој улици донедавно је постојала надалеко позната кафана “Ефика” која је окупљала љубитеље доброг звука и чашице жестине. Још један популаран локал у Петроварадину био је клуб „Ентер“ који је био познат по „журкама након журки“, а који се налазио у пролазу Београдске капије.

Петроварадин је одувек био дом страстних ловаца и риболоваца. Због тога је још давне 1873. године основано ловачко друштво „Зец“ чије просторије се данас налазе поред петроварадинске пијаце. Средином прошлог века, 1953. године, група риболоваца и заљубљеника у Дунав одлучила је да оснује своје друшво. Удружење и ресторан „Шаран“, до ког се стиже земљаним путем поред фабрике „Победа“, и данас је популарно међу љубитељима пецања али и као место за одмор и дружење.

Млади у овом насељу немају пуно избора да квалитетно проведу слободно време. Омиљено место за окупљање им је Молинаријев парк, који је осмислио 1874. генерал-инжињер Антон Молинари, а који је обновљен 2011. године. Осим тога, једино игралиште за малишане у близини је у парку поред ОШ „Јован Дучић“. Суграђани са којима смо разговарали пожалили су се да чак са Карагаче, који је на другом крају Петроварадина,  доводе децу на ово игралиште, а да житељи Мале Карагаче немају ни струје.

А уолико се неко одлучи да се бави спортом поред теретане на располагању има Друштво за физичку културу “Партизан“ који се налази у Прерадовићевој улици, преко пута ОШ „Јован Дучић“, фудбалски клуб “Петроварадин” који је основан 1925. године, а који се тренутно такмичи у Новосадској лиги, или истоимени женски рукометни клуб. Заљубљеници у шах могу да посете клуб „Краљица Птт“, из ког су поникли и прваци Војводине, а који постоји више од две деценије у Улици Марина Држића 1а. Ипак, Петроварадин је можда најпознатији по коњичким клубом „Петрас“ који нуди терапијско, спортско  и рекреативно јахање.

Интересантно је да Петроварадин нема ни један већи тржни центар. Додуше неколико мањих продавница налази се у близини петроварадинске пијаце и у Прерадовићевој улици, али да би се купиле ципеле или капут ипак се мора се ићи за Нови Сад.

С. Ковач

Анкета: Шта је потребно Петроварадину?