Пријатељства која не признају разлике и километре

У оквиру акције „Свим срцем за осмех детета“, коју традиционално организује Удружење грађана „Нови Сад“, ђаци виших разреда поменутих основних школа поново су се састали, након јануара ове године, када су деца с Косова била у посети Новосађанима. Дружење је од самог почетка било испуњено емоцијама, те се на растанку сузе нису криле.

„Јесте ли били у кафани или ћете сад ићи?“, упитао је цариник косовске полиције новосадску делегацију, при самом доласку на границу, у петак у рану зору, што је све опустило и насмејало.

Убрзо се у Доњој Гуштерици око 40 ученика три школе поново сусрело и спојило у чврсте загрљаје. Затим је у Основној школи „Кнез Лазар“ уследио топао дочек домаћина, уз пригодан културно-уметнички програм. Новосађани су затим обилазили манастире и цркаве, а први дан је завршен приредбом ученика ОШ „Кнез Лазар“.

Други дан путовња обележиле су посете Пећкој патријаршији, где су ученици присуствовали традиционалној свадби младог пара, затим је уследио одлазак у Високе Дечане на ручак и шетња Призреном. Увече је био организован састанак са пријатељима из Штрпца, који су пре две године били домаћини приликом прве посете Новосађана другарима с Косова. Последњег дана, у недељу, гости и домаћини обишли су археолошку ископину Улпијане и манастир Грачаницу.

Кад се све сабере и одузме, густ план и програм је многе исцрпио, али то је био позитиван умор. Стога се нико кући није вратио са лошим утисцима, напротив.

„Толико ми је било лепо да немам коментара“, каже нам Никола Васић, ученик седмог разреда новосадске школе „Жарко Зрењанин“. „Први пут сам овде и Грачаница је на мене оставила највећи утисак. Најлепша је од свих манастира.“

И његов имењак – Никола Марковић, ученик петог разреда школе „Душан Радовић“ из Новог Сада, одушевљен је протеклом посетом, а највише га је одушевила природа.

„Људи живе скромно, а не као ми у граду“, објашњава Никола Марковић. „Мислим да људи на Косову немају ни превише, ни премало, на граници су и то је добро. Имају и доста сличности са нама. И тамо и код нас се људи баве пољопривредом. Храна ми се веома свиђа, у ловачком је фазону.“

Ипак, има оних који не деле исто мишљење по питању хране, те се више радују домаћој новосадској кухињи. Међутим, ученик петог разреда школе „Кнез Лазар“ Лазар Младеновић је у праву када каже да је на Косову храна лепша и укуснија јер је природна, а не куповна.

„Али девојке у Новом Саду су лепше, згодније су“ – искрен је Лазар, који је цео викенд све забављао необичним гласом који мења.

Некако су се и девојчице сложиле да су и Новосађани бољи фрајери. Имају лепу фризуру, каже нам Јована Ђорђевић, ученица петог разреда ОШ „Кнез Лазар“ и додаје да дечаци у Новом Саду не говоре „ће идем тамо“, „ће гу нахраним“ и слично.

Мада, без обзира на то колико се дијалекат, акценат, па и поједине речи разликују на Косову и у Војводини, баријере за успешну комуникацију нису постојале. Нарочито када дође до емоција, које се нису могле сакрити, свима је све одмах јасно.

„Другачије је овде него у Новом Саду“, сматра Новосађанка Јелена Петровић из школе „Душан Радовић“.“ Ми живимо превише слободно за разлику од њих. Али и они су у мањем месту па је другачије. Навикла сам да живим у граду, али и овде је прелепо.“

Стефан Рашић из Доње Гуштерице би волео да живи ван свог родног места, рецимо у неком селу близу Новог Сада. Како каже, добро је да буде близу града, али у месту које је мирније.

Штедрост као симбол српства



И ове године са својом децом су ишли и родитељи, те су се уверили у безбедност одласка на Косово и Метохију. „Учествујемо у овом програму од самог почетка, јер су моје ћерке примале децу са Косова на смештај“, прича нам тата Смиљан Ружић који је са своје две девојчице први пут отишао на Косово.“ Утисци су ми мимо очекивања. Ја сад имам мисију да их пренесем породици, комшијама, пријатељима и колегама који су заинтересовани да посете Косово. Мислим да је генерално живот тежак, али је положај житеља тамо додатно усложњен, јер немају извесну будућност и перспективу. Мислим да им је атмосфера у сталном ишчекивању нечега. У манастиру Високи Дечани сам чуо за реч „штедрост“, што значи бити дарежљив и гостопримљив, што је типична карактеристика за наш народ.Управо та штедрост је многе оставила без даха и испунила срца. Како Новосађани кажу, домаћини су се толико потрудили да лепо угосте пријатеље из Новог Сада, да је прави ужитак видети их срећне што имају прилику да нас приме под свој кров.“

„Превасходно, нама је циљ да деца уче од деце, и да схвате да постоје малишани на Косову који причају истим језиком и размишљају на исти начин као деца у Војводини, као и да, ако воде рачуна једни о другима, могу нешто велико да направе у животу“, каже иницијатор акције „Свим срцем за осмех детета“ Вања Божић. „Иако постоје безбедносни приблеми на Косову и људи тамо не могу да буду слободни као ми, мислим да су њихова деца радоснија и срећнија него наша.“

Будући да је ово била трећа посета новосадске деце својим вршњацима на Косову и Метохији, и наставници школа „Душан Радовић“ и „Жарко Зрењанин“ примећују разлику у понашању својих ђака.

„Наши ученици су много тога научили од деце с Косова, а највише како да буду скромни, смиренији и да пружају више љубави“, каже директорка ОШ „Душан Радовић“ Славољупка Михајловић, која је након посете школи „Кнез Лазар“ дошла на идеју да пронађе пријатеље који би били расположени да помогну опремање рецимо кабинета за биологију те осмолетке.

Л. Радловачки