Вертиго, крими прича са аромом вестерна
За редовне стрип читаоце „Вертиго“ је име за америчке високо квалитетне стрипове. Иако је фактички део „ДЦ“ гиганта који је познат пре свега по својој ергели супер-хероја на челу са Суперменом, Бетменом и Чудесном женом, „Вертиго“ првенствено објављује дела намењена одраслијој и захтевнијој публици.
Стога се месечним свескама или књигама са овим заштитним знаком приступа са посебном пажњом која, најчешће, бива адекватно награђена.
Серијал „Скалпирани“ сценаристе Yеjsona Арона и цртача Рајка Милошевића Гере у потпуности потврђује речено. Од 2007. када се појавио до 2012. када је окончан, након 60 свезака (свака са око 24 странице), серијал је привлачио велику пажњу читалаца и критике, и похвалне и негативне. Сама поставка приче је провокативна јер се дешава у једном од индијанских резервата који су аутономна гета (читај: концентрациони логори) за остатке староседелаца које су бели досељеници масакрирали (читај: извршили геноцид) у име цивилизације (читај: отимања ресурса).
Потомци некадашњих господара прерија, шума и планина „хумано“ су сатерани у резервате где, системски маргинализовани, живе од бонова за храну и криминала. Алкохолизам, наркоманија и проституција су свакодневне појаве контролисане, барем формално, од локалних полицајаца (такође Индијанца) којима руководе корумпирани политичари-поглавице; свако од њих има своју рачуницу и амбиције да и даље зарађује на туђој муци, грбачи и незнању. Младе генерације, док још има бунта у њима, покушавају да нешто промене (макар и насилно); касније, како им снага копни а тело се привикава на алкохол и дроге, они тону у безвољност постајући нема (угојена) маса којом владају silеyijе и њихови налогодавци. Речју, резервати, у овом случају Оглала Сијукса под називом „Преријска ружа“ у јужној Дакоти „где је велики народ Сијукса дошао да умре“, оличење су безмерног људског јада, беде и зла, скуп понижених и увређених. Нико од мноштва живописних стрип ликова није ни потпуно добар ни потпуно лош јер иза свакога стоји животна прича која га истовремено и оправда и оптужује: Дешајел Зли Коњ, агресивни момак који се враћа у резерват да постане потрчко-полицајац син је бунтовне мајке Ђине, Црвена Врана, поглавица, бунтовник у младости а сада политичар и бизнисмен дилује дрогу, немилосрдно уништава конкуренцију и жели да отвори велики касино који ће својом зарадом, како тврди, побољшати живот у резервату, његова ћерка Керол бесомучно мења љубавнике, Дизел је манијакални убица, ФБИ агент Ник опседнут је жељом за осветом дугом три деценије, Кечер окајава своје грехе у алкохолу и мистицизму, млади Дино само хоће да побегне у Калифорнију док Лоренс, у име младалачких идеала, доживотно лежи у затвору за убиства која није починио...
„Скалпирани“ су крими прича (са аромом вестерна) у којој не постоји разлика између Добра и Зла јер се „добри момци“ од лоших разликују само по полицијским значкама, али је зато јасна подела на Индијанце и белце (и на њој отворено расистички инсистирају и белци и Индијанци). То је, барем у првој од укупно пет књига „де лукс издања“ („Скалпирани 1: Индијанска територија“, Даркњоод, 2017), повест о полицајцу на тајном задатку у самом срцу криминала, којој егзотичност места дешавања даје додатну атрактивност и појачану социјалну ноту.
„Индијанско питање“ било је један од главних аргумената негативних критика серијала: сценарију је оштро замерано да подстиче предрасуде о „лошим Индијанцима“ што је, наводно, политички некоректно. Овакво „чистунство“ ипак је претерано као и оптужбе да стрип понавља овештале крими шаблоне. Није спорно да жанровска дела баратају одређеном иконографијом - што чине мање или више вешто - и по тим карактеристикама бивају препозната и читана у одређеном кључу. „Скалпирани“ нису изузетак по том питању али јесу по приповедачко-сценаристичкој вештини и стратегијама.
Колико год да је Арон успешан сценариста Р. М. Гера је још бољи цртач. Његов прљави графизам бриљира а бравурозне кјароскуро слике монтиране су у вратоломно брзе табле које остављају без даха. Посматрачево око махинално се враћа на виђено јер густина детаља и бизарност ракурса не дозвољавају да се преко слика „олако“ пређе. Укидањем маргина, већ после пар епизода, читава површина странице постаје поприште цртачког умећа па слике урастају једна у другу творећи монолитне целине густе атмосфере и ванредне ликовности. Гера је у „Скалпиранима“ на врхунцу свог импозантног и вишеструко доказаног ликовног умећа, овог пута обогаћеног и сјајним, сугестивним колорисањем.
Илија Бакић