Иза излога: Катастрофа у најави
У модном свету, за оне мање или недовољно упућене у дешавања у том шаренишу гламура и трендова, у последње време влада приличан хаос, нешто као катастрофа у најави, због које су трендсетерке широм света, између највећег модног празника - доласка нове колекције и оног најрадоснијег – снижења, већ неко време прилично устрптале. Што би се рекло, у потрошачким храмовима ситуација „мирише“ на ванредно стање.
Јер, оно што се од сезоне до сезоне све више компликује и најављује омању модну пропаст јесте чињеница да се брендови и трендови троше толиком брзином да заправо не стижу да се потроше. Од снижене лањске колекције не распрода се ни пола, а нове „боље и лепше“ крпице већ увелико крену да маме и „провоцирају“ на „ово морам да имам“ набаждарене купохоличарке и модне посленице. Радње пуне, пуне се лагано и врећице, баш као и шифоњери... И, тако скоро па свакодневно током свих 12 месеци. Јер, или је нешто ново, тазе пристигло с модних писта, или је снижено – прво 20, нешто касније 30, па 50 одсто... Све до тоталне распродаје, односно, 70 процената нижих цена. У међувремену, јасно, већ и цена оног „новог“ креће да пада... У најкраћем, нешто као бескрајни шарени круг трендова, брендова и акција.
Ту негде, на релацији нова – снижена колекција, се крије и проблем који би у једном тренутку могао да има „несагледиве последице“. Јер, осим што жене воле да се модирају и буду у тренду, пођеднако им је битно и да оно што купују носи ознаку солидног квалитета. Очекивања и захтеви су им, јелте, прилично високи и не баш у складу с чињеницом да би све те хрпе одеће, која се сад већ „штанцају“ и троше невероватно брзо, у данашње време морале да коштају пуно више ако би се правиле по тим њиховим захтевима; „луксузно“ од природних – памук, свила, кожа – материјала. Наиме, пораст апетита се не бележи само у сектору потрошње, то јест, међу модно освешћеним купцима, већ и у производњи, тј. на страни компанија које „поседују“ брендове. И ту негде, на пола пута између ових пораслих апетита с обе стране нашло се као некакво компромисно решење - одећа за скоро па једнократну употребу која се све чешће шије од нечега што на декларацији, уместо назива материјала, има тек некакву шифру нечега чије је порекло ваљда само произвођачима познато. На тај начин се, бар привремено, отворио простор за формирање цена које су с једне стране купцима прихватљиве, а с друге „заслужнима“ у модном ланцу достатне за лепе бонусе. Тако постављена „и вук сити, и овце на броју“ рачуница може да ради посао, али донекле...
Проблем вреба из чињенице да је апетите тешко (за неке и немогуће) држати под контролом. Пре или касније ствари се отму контроли и сви се проалаве. Модиш даме би хтеле да буду истовремено и поборнице природних материјала и еколошки освешћене, док би модна свита (такође велики борци за очување планете и природних богатстава) да постане још богатија и успешнија. Обе стране, наравно, све време дубоко потрешене због злоутребе дечје радне снаге у земљама трећег света... Толико сви брину и воде рачуна да нико од својих апетита нема намеру да одустане. Или макар на тренутак застане.
Чекај мало, неће бити да су жене тамо негде пре хиљаду година један капут или костим (све од најфиније вуне, с додатком кашмира или неке сличне лепоте од материјала) носиле четири, пет сезона; још је prеthodna генерација знала да су добра марама или шал сасвим довољни да „освеже“ лањску комбинацију. Дакле, трошило се мање, па се и носило квалитетније. Један капут, неколико финих кошуља, хаљина и сукања; нешто мало свечаније за посебне прилике, пар добрих ципела, кожна ташна... И, то је сва мудрост. Жене су и с тим успевале да изгледају лепо и модерно. Не мора се за сваку прилику мењати комплет аутфит, нешто би могло и да се „рециклира“. Али и може, ако је некоме по вољи да се малтене свакодневно „редизајнира“. Уз опаску да је у том случају потребно прихватити све те полиестере као неминовност, односно, последицу шопинг навика које ће пре или касније довести до тога да и памучна мајица постане луксузна роба намењена искључиво плавокрвнима и виповцима...
Притом, када бисмо (ако треба и надљудским напорима) успели да смањимо прохтеве и апетите и повучемо „ручну“, запослени у модној индустрији то не би морали ни да осете; довољно би било да се mеnayеri одрекну нереалних бонуса и нико не би морао да изгуби посао. Свима добро. Под условом да обе стране мало предахну; једни од крпица, а други од већ не знам чега на шта троше све те силне новце које (ни)су зарадили. Утопија или не, како вам драго, тек најбоље ствари у животу и даље су бесплатне...
Јасна Будимировић