Iza izloga: Katastrofa u najavi
U modnom svetu, za one manje ili nedovoljno upućene u dešavanja u tom šarenišu glamura i trendova, u poslednje vreme vlada priličan haos, nešto kao katastrofa u najavi, zbog koje su trendseterke širom sveta, između najvećeg modnog praznika - dolaska nove kolekcije i onog najradosnijeg – sniženja, već neko vreme prilično ustrptale. Što bi se reklo, u potrošačkim hramovima situacija „miriše“ na vanredno stanje.
Jer, ono što se od sezone do sezone sve više komplikuje i najavljuje omanju modnu propast jeste činjenica da se brendovi i trendovi troše tolikom brzinom da zapravo ne stižu da se potroše. Od snižene lanjske kolekcije ne rasproda se ni pola, a nove „bolje i lepše“ krpice već uveliko krenu da mame i „provociraju“ na „ovo moram da imam“ nabaždarene kupoholičarke i modne poslenice. Radnje pune, pune se lagano i vrećice, baš kao i šifonjeri... I, tako skoro pa svakodnevno tokom svih 12 meseci. Jer, ili je nešto novo, taze pristiglo s modnih pista, ili je sniženo – prvo 20, nešto kasnije 30, pa 50 odsto... Sve do totalne rasprodaje, odnosno, 70 procenata nižih cena. U međuvremenu, jasno, već i cena onog „novog“ kreće da pada... U najkraćem, nešto kao beskrajni šareni krug trendova, brendova i akcija.
Tu negde, na relaciji nova – snižena kolekcija, se krije i problem koji bi u jednom trenutku mogao da ima „nesagledive posledice“. Jer, osim što žene vole da se modiraju i budu u trendu, pođednako im je bitno i da ono što kupuju nosi oznaku solidnog kvaliteta. Očekivanja i zahtevi su im, jelte, prilično visoki i ne baš u skladu s činjenicom da bi sve te hrpe odeće, koja se sad već „štancaju“ i troše neverovatno brzo, u današnje vreme morale da koštaju puno više ako bi se pravile po tim njihovim zahtevima; „luksuzno“ od prirodnih – pamuk, svila, koža – materijala. Naime, porast apetita se ne beleži samo u sektoru potrošnje, to jest, među modno osvešćenim kupcima, već i u proizvodnji, tj. na strani kompanija koje „poseduju“ brendove. I tu negde, na pola puta između ovih poraslih apetita s obe strane našlo se kao nekakvo kompromisno rešenje - odeća za skoro pa jednokratnu upotrebu koja se sve češće šije od nečega što na deklaraciji, umesto naziva materijala, ima tek nekakvu šifru nečega čije je poreklo valjda samo proizvođačima poznato. Na taj način se, bar privremeno, otvorio prostor za formiranje cena koje su s jedne strane kupcima prihvatljive, a s druge „zaslužnima“ u modnom lancu dostatne za lepe bonuse. Tako postavljena „i vuk siti, i ovce na broju“ računica može da radi posao, ali donekle...
Problem vreba iz činjenice da je apetite teško (za neke i nemoguće) držati pod kontrolom. Pre ili kasnije stvari se otmu kontroli i svi se proalave. Modiš dame bi htele da budu istovremeno i pobornice prirodnih materijala i ekološki osvešćene, dok bi modna svita (takođe veliki borci za očuvanje planete i prirodnih bogatstava) da postane još bogatija i uspešnija. Obe strane, naravno, sve vreme duboko potrešene zbog zloutrebe dečje radne snage u zemljama trećeg sveta... Toliko svi brinu i vode računa da niko od svojih apetita nema nameru da odustane. Ili makar na trenutak zastane.
Čekaj malo, neće biti da su žene tamo negde pre hiljadu godina jedan kaput ili kostim (sve od najfinije vune, s dodatkom kašmira ili neke slične lepote od materijala) nosile četiri, pet sezona; još je prethodna generacija znala da su dobra marama ili šal sasvim dovoljni da „osveže“ lanjsku kombinaciju. Dakle, trošilo se manje, pa se i nosilo kvalitetnije. Jedan kaput, nekoliko finih košulja, haljina i sukanja; nešto malo svečanije za posebne prilike, par dobrih cipela, kožna tašna... I, to je sva mudrost. Žene su i s tim uspevale da izgledaju lepo i moderno. Ne mora se za svaku priliku menjati komplet autfit, nešto bi moglo i da se „reciklira“. Ali i može, ako je nekome po volji da se maltene svakodnevno „redizajnira“. Uz opasku da je u tom slučaju potrebno prihvatiti sve te poliestere kao neminovnost, odnosno, posledicu šoping navika koje će pre ili kasnije dovesti do toga da i pamučna majica postane luksuzna roba namenjena isključivo plavokrvnima i vipovcima...
Pritom, kada bismo (ako treba i nadljudskim naporima) uspeli da smanjimo prohteve i apetite i povučemo „ručnu“, zaposleni u modnoj industriji to ne bi morali ni da osete; dovoljno bi bilo da se menayeri odreknu nerealnih bonusa i niko ne bi morao da izgubi posao. Svima dobro. Pod uslovom da obe strane malo predahnu; jedni od krpica, a drugi od već ne znam čega na šta troše sve te silne novce koje (ni)su zaradili. Utopija ili ne, kako vam drago, tek najbolje stvari u životu i dalje su besplatne...
Jasna Budimirović