Песнички завичај Десанке Максимовић у Требињу

Скуп организују Институт за књижевност и уметност, “Дучићеве вечери поезије” и Задужбина “Десанка Максимовић” (Народна библиотека Србије) као 25. у едицији “Поетичка истраживања пројекта Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века: национални и европски контекст”.

Десанка Максимовић се јавила у српској књижевности упоредо са авангардистима, у периоду оштрих књижевних обрачуна и полемика. 

Првим песмама у часопису “Мисао” 1920, па збирком “Песме” (1924), Десанка је на песничку позорницу иступила лириком која није била радикално другачија у односу на prеthodnikе, али је следила импулсе сопствене песничке природе. 

Због тога је бивала, од тада па све до својих позних песничких збирки, често смештана на размеђу традиционалног и модерног поетичког обрасца.

Упоришта њеног песничког света су идеја природе, идеја Бога и идеја поезије и на тој основи настале су и идеје љубави, смрти и пролазности, као и идеје патриотизма и социјалне правде. 

Доследност и оданост сопственом виђењу света, на које су имали малог утицаја друштвено-историјски догађаји и текући токови српске књижевности, није умањила рецепцију њене поезије. 

Као једна од најчитанијих песникиња у свим генерацијама истрајала је готово 70 година, без обзира на “модерност” и акутелност. Препознавање њене модерности долази деценијама касније, са збирком “Тражим помиловање” (1964). 

Увидом у целокупан песнички опус, који су пружила “Целокупна дела Десанке Максимовић” (2012) указују се многе црте модернитета и у ранијим песничким етапама.

У свом корпусу родољубивих и социјалних песама Десанка Максимовић снажно је везана за завичај (Бранковину) и за судбину нације, па пева о природи националног бића, његовом етосу, трпљењу у тешким временима, о трауматским догађајима новије историје, често активирајући дубинске слојеве културе и историје.

Експериментисање са песничким облицима огледа се и у стварању песама у прози, поема и хаику песама.

Инспирација далеким источњачким културама, песникињу подстиче да пред крај свог књижевног пута објави збирке хаику песама “Озон завичаја” (1990), “Славуј на гробу” (1990) и “Дечји разговори” (1991).

Певању за најмлађе Максимовић је била посвећена током читаве своје књижевне каријере, од самог почетка, са песмама у “Нашем листу” из 1922. и са збирком “Врт детињства” (1927), па све до “Песама о птицама” (1988) и “Зовине свирале” (1992). 

Циљ најављеног скупа је да покаже специфичности поетике Десанке Максимовић на веома дугом стваралачком и животном путу.