Контроверзни детаљи живота и прикљученија сомборских великана

Још када се на све то надовежу људи „са стране“, поштоваоци лика и дела великих Сомбораца, они који нису имали свакодневну прилику да их срећу на сокаку или им, ако треба и кроз прозор, завирују у приватне животе, а при томе потпуно пренебрегавајући историјски контекст, гафови људских бића, која су својим капиталним делом прекрила већи део својих биографија, постану потпуно невидљиви. Можда и најбољи пример таквог односа према великанима је права мала серија позоришних комада који се протеклих, па и ове сезоне постављају на даске овдашњег театра, а оно што посебно може да иритира је уобичајен став тумача живота сомборских великана „са стране“, да им се родни град, ако већ није довољно подржао, а оно свакако није достојно одужио.

Тако је најновији пример омаж великану овдашње кинематографије, Ернесту Бошњаку, оличен у представи „Кад би Сомбор био Холивуд“, рађен по драмском тексту Златана Дорића у режији Кокана Младеновића. На страну што је, имајући на уму реалан положај и економску снагу Сомбора тог времена, наивно веровати да је Бошњакова идеја о фабрици филмских снова заиста могла да заживи јер би то био јединствен пример у свету да из мале паланке израсте филмски центар, већ се пренебрегава историјски контекст и стварни корени несклоности овдашњих градских власти да на било који начин потпомогну визију о стварању фабрике филмова човека који је, као изумитељ „швенка“, реално уписан у све светске кинематографске енциклопедије. Наиме, у званичној биографији Бошњаковој стоји и да се, поред филма, бавио и штампом, што је по неким изворима у једном моменту и био узрок његове стигме у родном граду. Кажу легенде овдашње да је нетом после Великог рата, бивајући привржеником угарске власти, Ернест начинио „грешку у корацима“ која га је скупо коштала у очима власти нове државе, краљевине СХС, тако што је током преговора о статусу Бајског троугла (простор оивичен Сомбором, Бајом, Сегедином и Суботицом) на Мировној конференцији у Паризу 1920. године изневерио поверење др Радивоја Симоновића, сарадника Јована Цвијића, експерта за питања демографије СХС делегације. Прича говори да је у покушају да докаже оправданост српско-хрватско-словеначких захтева за овим делом негдање КундК монархије, на Цвијићеву молбу, легендарни сомборски лекар др Симоновић написао тајни извештај који је дао на штампање у десет примерака управо Бошњаку. Наводно је сомборски штампар и занесењак у магију филма, очигледно веран и својим политичким идеалима, одштампао и једанаести примерак који је некако доставио мађарској делегацији у Паризу тиме урушивши стратегију СХС делегације, али и навлачећи пизму на себе у вароши у којој је имао тако велике планове.

Попуст за сенаторске кољеновиће

У националној историјској читанци остаје забележен и један сенаторски кољеновић сомборски који је на мету критика дошао пре свега својим политичким деловањем. Мада је током Првог светског рата, као предратни варошки адвокат, био аустроугарски, дакле за Србију окупаторски, војни управитељ Чајетине др Јован-Јоца Лалошевић је завршетак Великог рата дочекао као, на Великој Скупштини Срба Буњеваца и осталих Словена 1918. године, изабрани челник Народне управе Војводине. Изнервиран огласом нове државе којим се у Сомбору за жандарме могу примати само људи пореклом из предратне Краљевине Србије, а додатно фрустриран послератном неуспешном политичком каријером током које је, као потомак дотадашњих вечитих и доживотних сенатора сомборске краљевске вароши КундК монархије, пропадао као кандидат за посланика на готово свим изборима, Лалошевић у јулу 1932. године са групом истомишљеника обелодањује Сомборску, а у децембру исте године Новосадску декларацију, идеолошку „библију“ тадашњих и ововремених војвођанских аутономаша. Овакав потез је изазвао опречне реакције у самом граду, али нимало није наивно деловала иницијатива у тадашњој Скупштини краљевине Југославије да се због Лалошевићеве „националне издаје“ Сомбору после толико векова постојања промени име у Бранковићево, што је потпуно урушило његов политички, а за многе и људски, кредибилитет.

Нешто млађи од Бошњака, још је један великан овдашњи, потоњом славом прекрио свој, у суштини, потпуно људски разумљив гаф. На страну што се данас у нашој паланачком поимању света склоној, јавности потпуно неумерено проглашава за сликара планетарног формата попут Кандинског, Кокошке или Модиљанија, Милан Коњовић јесте национални гигант, али и људско биће које је, по доласку из заробљеничког логора у Осанбрику у сред Другог светског рата, пристао на „игранку“ мађарске окупационе власти и одржао самосталну продајну изложбу у Будимпешти коју су тамошњи пропагандисти максимално искористили не би ли доказали како има „Раца“ у Јужним крајевима (Делвидеку) који су верни тобожњој мајци - Мађарској. Посебна је прича што је и овај, у суштини културни догађај неутралан сам по себи, послужио Хортијевој пропагандној машинерији не би ли пред страном јавношћу и све изгледнијим победницима „вадила флеке“ за стравичне злочине над Србима у злогласној Рацији чије су ране по Војводини тада још увек крвариле. Како било, овај детаљ у биографији сенаторског кољеновића је не само експресно заборављен, па је по ослобођењу управо Коњовић постављен за првог директора Градског музеја, већ је само две деценије касније, 1966. на основу легата своме граду, Маестро за живота добио и своју галерију. И поред тога што је галерија, која од оснивања носи његово име и бави се његовим делом, а у којој је стварао следећих 27 година, ако не светски а оно свакако куриозитет у овом делу Европе, пренебрегавајући очигледно и данас се тврди како је Сомбор био неправедан према свом великану, те му се ни дан-дањи, постхумно, није довољно одужио на достојан начин.

Други светски рат био је огромно људско искушење за још једну сомборску варошку и националну уметничку величину, великог писца Вељка Петровића. Од најранијег детињства „обележен“ губитком мајке, али и јавним скандалом везаним за покушај његовог обудовелог оца Ђорђа да подмићивањем дође до владичанског звања, на српски родољубиви поетски пиједестал већ у његовој 19. години га је уздигао недодирљиви књижевни арбитар Јован Скерлић, па не чуди да је нешто касније, као високи службеник министарства културе у српској краљевској Влади, за време Првог светског рата управо Петровић био једини члан Југословенског одбора из Војводине. Аутор легендарне „Војводине старе“ или „Буње и других у Раванграду“ Други светски рат дочекује као члан Српске краљевске академије наука и уметности и председник националног Удружења књижевника, али попут многих српских великана и он попушта под притиском Недићевог квислиншког режима и потписује срамни „Апел српском народу“. Суочен са зверствима окупатора, али и његових домаћих помагача, доцније се дистанцира од ове политике, што га, уз чињеницу његовог чланства у масонерији, доводи и на логор Бањица, што је било довољан повод да му и нове власти „прогледају кроз прсте“ и наставе да негују његов култ великог књижевника.

Милић Миљеновић