Kontroverzni detalji života i priključenija somborskih velikana

Još kada se na sve to nadovežu ljudi „sa strane“, poštovaoci lika i dela velikih Somboraca, oni koji nisu imali svakodnevnu priliku da ih sreću na sokaku ili im, ako treba i kroz prozor, zaviruju u privatne živote, a pri tome potpuno prenebregavajući istorijski kontekst, gafovi ljudskih bića, koja su svojim kapitalnim delom prekrila veći deo svojih biografija, postanu potpuno nevidljivi. Možda i najbolji primer takvog odnosa prema velikanima je prava mala serija pozorišnih komada koji se proteklih, pa i ove sezone postavljaju na daske ovdašnjeg teatra, a ono što posebno može da iritira je uobičajen stav tumača života somborskih velikana „sa strane“, da im se rodni grad, ako već nije dovoljno podržao, a ono svakako nije dostojno odužio.

Tako je najnoviji primer omaž velikanu ovdašnje kinematografije, Ernestu Bošnjaku, oličen u predstavi „Kad bi Sombor bio Holivud“, rađen po dramskom tekstu Zlatana Dorića u režiji Kokana Mladenovića. Na stranu što je, imajući na umu realan položaj i ekonomsku snagu Sombora tog vremena, naivno verovati da je Bošnjakova ideja o fabrici filmskih snova zaista mogla da zaživi jer bi to bio jedinstven primer u svetu da iz male palanke izraste filmski centar, već se prenebregava istorijski kontekst i stvarni koreni nesklonosti ovdašnjih gradskih vlasti da na bilo koji način potpomognu viziju o stvaranju fabrike filmova čoveka koji je, kao izumitelj „švenka“, realno upisan u sve svetske kinematografske enciklopedije. Naime, u zvaničnoj biografiji Bošnjakovoj stoji i da se, pored filma, bavio i štampom, što je po nekim izvorima u jednom momentu i bio uzrok njegove stigme u rodnom gradu. Kažu legende ovdašnje da je netom posle Velikog rata, bivajući privrženikom ugarske vlasti, Ernest načinio „grešku u koracima“ koja ga je skupo koštala u očima vlasti nove države, kraljevine SHS, tako što je tokom pregovora o statusu Bajskog trougla (prostor oivičen Somborom, Bajom, Segedinom i Suboticom) na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1920. godine izneverio poverenje dr Radivoja Simonovića, saradnika Jovana Cvijića, eksperta za pitanja demografije SHS delegacije. Priča govori da je u pokušaju da dokaže opravdanost srpsko-hrvatsko-slovenačkih zahteva za ovim delom negdanje KundK monarhije, na Cvijićevu molbu, legendarni somborski lekar dr Simonović napisao tajni izveštaj koji je dao na štampanje u deset primeraka upravo Bošnjaku. Navodno je somborski štampar i zanesenjak u magiju filma, očigledno veran i svojim političkim idealima, odštampao i jedanaesti primerak koji je nekako dostavio mađarskoj delegaciji u Parizu time urušivši strategiju SHS delegacije, ali i navlačeći pizmu na sebe u varoši u kojoj je imao tako velike planove.

Popust za senatorske koljenoviće

U nacionalnoj istorijskoj čitanci ostaje zabeležen i jedan senatorski koljenović somborski koji je na metu kritika došao pre svega svojim političkim delovanjem. Mada je tokom Prvog svetskog rata, kao predratni varoški advokat, bio austrougarski, dakle za Srbiju okupatorski, vojni upravitelj Čajetine dr Jovan-Joca Lalošević je završetak Velikog rata dočekao kao, na Velikoj Skupštini Srba Bunjevaca i ostalih Slovena 1918. godine, izabrani čelnik Narodne uprave Vojvodine. Iznerviran oglasom nove države kojim se u Somboru za žandarme mogu primati samo ljudi poreklom iz predratne Kraljevine Srbije, a dodatno frustriran posleratnom neuspešnom političkom karijerom tokom koje je, kao potomak dotadašnjih večitih i doživotnih senatora somborske kraljevske varoši KundK monarhije, propadao kao kandidat za poslanika na gotovo svim izborima, Lalošević u julu 1932. godine sa grupom istomišljenika obelodanjuje Somborsku, a u decembru iste godine Novosadsku deklaraciju, ideološku „bibliju“ tadašnjih i ovovremenih vojvođanskih autonomaša. Ovakav potez je izazvao oprečne reakcije u samom gradu, ali nimalo nije naivno delovala inicijativa u tadašnjoj Skupštini kraljevine Jugoslavije da se zbog Laloševićeve „nacionalne izdaje“ Somboru posle toliko vekova postojanja promeni ime u Brankovićevo, što je potpuno urušilo njegov politički, a za mnoge i ljudski, kredibilitet.

Nešto mlađi od Bošnjaka, još je jedan velikan ovdašnji, potonjom slavom prekrio svoj, u suštini, potpuno ljudski razumljiv gaf. Na stranu što se danas u našoj palanačkom poimanju sveta sklonoj, javnosti potpuno neumereno proglašava za slikara planetarnog formata poput Kandinskog, Kokoške ili Modiljanija, Milan Konjović jeste nacionalni gigant, ali i ljudsko biće koje je, po dolasku iz zarobljeničkog logora u Osanbriku u sred Drugog svetskog rata, pristao na „igranku“ mađarske okupacione vlasti i održao samostalnu prodajnu izložbu u Budimpešti koju su tamošnji propagandisti maksimalno iskoristili ne bi li dokazali kako ima „Raca“ u Južnim krajevima (Delvideku) koji su verni tobožnjoj majci - Mađarskoj. Posebna je priča što je i ovaj, u suštini kulturni događaj neutralan sam po sebi, poslužio Hortijevoj propagandnoj mašineriji ne bi li pred stranom javnošću i sve izglednijim pobednicima „vadila fleke“ za stravične zločine nad Srbima u zloglasnoj Raciji čije su rane po Vojvodini tada još uvek krvarile. Kako bilo, ovaj detalj u biografiji senatorskog koljenovića je ne samo ekspresno zaboravljen, pa je po oslobođenju upravo Konjović postavljen za prvog direktora Gradskog muzeja, već je samo dve decenije kasnije, 1966. na osnovu legata svome gradu, Maestro za života dobio i svoju galeriju. I pored toga što je galerija, koja od osnivanja nosi njegovo ime i bavi se njegovim delom, a u kojoj je stvarao sledećih 27 godina, ako ne svetski a ono svakako kuriozitet u ovom delu Evrope, prenebregavajući očigledno i danas se tvrdi kako je Sombor bio nepravedan prema svom velikanu, te mu se ni dan-danji, posthumno, nije dovoljno odužio na dostojan način.

Drugi svetski rat bio je ogromno ljudsko iskušenje za još jednu somborsku varošku i nacionalnu umetničku veličinu, velikog pisca Veljka Petrovića. Od najranijeg detinjstva „obeležen“ gubitkom majke, ali i javnim skandalom vezanim za pokušaj njegovog obudovelog oca Đorđa da podmićivanjem dođe do vladičanskog zvanja, na srpski rodoljubivi poetski pijedestal već u njegovoj 19. godini ga je uzdigao nedodirljivi književni arbitar Jovan Skerlić, pa ne čudi da je nešto kasnije, kao visoki službenik ministarstva kulture u srpskoj kraljevskoj Vladi, za vreme Prvog svetskog rata upravo Petrović bio jedini član Jugoslovenskog odbora iz Vojvodine. Autor legendarne „Vojvodine stare“ ili „Bunje i drugih u Ravangradu“ Drugi svetski rat dočekuje kao član Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti i predsednik nacionalnog Udruženja književnika, ali poput mnogih srpskih velikana i on popušta pod pritiskom Nedićevog kvislinškog režima i potpisuje sramni „Apel srpskom narodu“. Suočen sa zverstvima okupatora, ali i njegovih domaćih pomagača, docnije se distancira od ove politike, što ga, uz činjenicu njegovog članstva u masoneriji, dovodi i na logor Banjica, što je bilo dovoljan povod da mu i nove vlasti „progledaju kroz prste“ i nastave da neguju njegov kult velikog književnika.

Milić Miljenović