ЛУКА ЛУКИЋ Будући свештеник поета

Чак је на прошлогодишњој академији поводом обележавања Светог Арсенија, чије име носи Карловачка богословија, имао је част да прочита своју песму посвећену том светитељу.

Каже да се његов улазак у свет поезије десио спонтано. Током вечерњег богослужења у цркви пре две године посебно га се дотакла једна реченица, која га је подстакла на стварање. Испрва се изражавао у прози, а онда су почели да се нижу и стихови.

„Прву песму написао сам о оцу, после су на ред дошле родољубиве, љубавне и остале“, каже Лука. „Ниједан жанр ми није стран. Дуго сам скривао да пишем поезију. Обелоданио сам новост прво родитељима, након њих то су сазнали и моји пријатељи. Тренутно сам једини ученик Богословије који пише поезију. Другарима је драго због тога, што ми прија, а посебно ми значи подршка професора српског језика Ненада Војводића.“

Поезију, како каже, доживљава као медијум кроз који исказује оно што осећа. Када је реч о родољубивим песмама, тежи да покаже став о otaybini и поручи читалачкој публици ко смо и шта смо. Велики број родољубивих посвећен је Косову и Метохији. Истиче да је то болна тема о којој свакодневно размишља.

„То што се дешава с Косовом осећам као отимање сопственог дворишта, и то ме погађа“, каже овај осамнаестогодишњи младић.“ Приметио сам да песме с том тематиком остављају траг у целом аудиторијуму, оне су као темељ који остаје дубоко усађен у људском  бићу, за разлику од љубавних, које, као и само осећање, могу бити пролазне, па се и забораве.“

Амбулантерска дужност



Осим учења и учествовања на богослужењима у црквама, ђаци Богословије у Сремским Карловцима имају и друга задужења и обавезе. Једна од њих је и такозвана амбулантерска дужност, коју, по одлуци професора, обаљају два богослова. Лука Лукић је један од њих. Његова обавеза је да брине о болесним другарима, за које је оспособљена соба с десет кревета у згради школе. Када су болесни и под терапијом, они су ту смештени, а Лука и други богослов коме је то задужење, брину о њима. Старају се да узимају прописане лекове, воде их код лекара, у болницу...

Жеља му је да изда књигу поезије, али каже да још није време за то. Песме су му до сада објављиване у „Жичком благовеснику” и патријаршијском листу „Звонце”.

О томе колико му је значајан свет поезије у који се отиснуо пре две године, говори и податак да је на самом измаку прошле године у родној Бајиној Башти организовао хуманитарно вече на којем је читао своје песме, а другари су свирали етно-мелодије. Новчани прилог сакупљен те вечери уручио је тамошњем Центру за социјални рад, који га је упутио ономе коме је био најпотребнији. Организација хуманитарне вечери поезије показује још једну његову особину – жељу да помаже другима, што се саставни део пастирске свештеничке службе.

Планира да упише Теолошки факултет, а да ли ће то бити у Београду или Чикагу, за шта има понуду, још не зна. Уписом Богословије, каже, испунио је своју жељу из детињства. Признаје да га је отац, свештеник који је такође похађао Карловачку богословију, покушао од тога одговорити, знајући колико је тешко одрастање у интернатским условима, али је, видевши синовљеву чврсту намеру, утицао да то буде у Карловцима јер га је одушевио дих овог места.

З. Милосављевић