ИНТЕРВЈУ Александар Радојичић: Много је патуљака са насловних страна

Због тога је спреман дочекао студије на Факултету драмских уметности у Београду, који је завршио 2010. године, а свој таленат показао је у великим пројектима, већ на самом почетку своје каријере. Публика га је заволела, најпре као Балерину у филмовима „Монтевидео, Бог те видео“ и „Монтевидео, видимо се“, а потом и у филмовима „Шешир професора Косте Вујића“ и „Бићемо прваци света“. Харизматични млади глумац је играо и у филмовима „Плави воз“, „Медени месец“ и „Војна академија 2“, а ових дана публика га у биоскопима гледа у најновијем домаћем филмском остварењу „Патуљци са насловних страна“. По његовом мишљењу, то су они који су дали све за три минута славе, а таквих је, како каже, много.

„То су звезде ријалитија и они који су неким скандалима и будалаштинама које причају на телевизијама доспели у жижу јавности и онда се од њих праве звезде, иако немају никакав таленат ни квалитет, већ су карактеристични по скидању, лупању глупости и прављењу скандала“, каже за Дневников „ТВ Магазин“ глумац Александар Радојичић.

Публика је навикла да те гледа као доброг и културног момка, а улога певача Бобе Фурије се доста разликује од prеthodnih. Да ли ти је то био изазов?

Изазов свакако јесте. Било ми је занимљиво да нешто друго покажем, самим тим што се радња филма дешава у садашњости, што је, када су моје улоге у питању, за промену. Имао сам шансу да покажем још нешто. У филму је моја улога скраћена, а у серији, која се спрема, ће бити више сцена и публика ће имати прилику мало шире да види какав је тај лик. У серији ће бити сцена које нису ушле у филм. Материјал је снимљен а тек треба да се крене у монтажу.

Како гледаш на ријалити програме који се приказују код нас, али и у свету?

Што се мене тиче, најоштрије бих критиковао такве програме, не зато што мислим да сам савршен, већ због тога што што не знам да ли може ниже од тога да се иде. Додуше, режисер Милорад Милинковић је то доста нагласио у филму, па је измислио неке ријалитије који су још страшнији и суровији од ових данас, али је хтео да покаже у ком смеру иде ово друштво. Ја се надам да нећемо стићи дотле, али колико се брзо крећемо ка тамо, а то не мислим само за Србију већ и за цео свет, ситуација је алармантна. Поготово код нас,јер смо покупили све те ствари са Запада или уопште из иностранства, а не снимамо више емисије образовног и дечијег програма. Свестан сам да се такви садржаји неће укинути са телевизија, али имам проблем са тим да се налазе у прајм тајму на каналима са националном фреквенцијом, где је културног садржаја све мање.

И музичка такмичења се данас сматрају ријалитијима, а ти си био део „X Фацтор“, који, додуше, није класичан ријалити. Да ли постоји неки други формат у ком би се појавио?

Ја бих за почетак разликовао „X фацтор“ и емисије тог типа у односу на ове остале, јер ту долазе људи да покажу свој таленат за певање. Ја се дивим људима који знају да певају. У „X фацтор“-у је жири, али и доста такмичара школовано. Мислим да је то веома битно, јер такмичари имају перспективу. Такође, нуди се нешто ново, неки садржај који не подразумева скидање и пљување. Наравно, како ће се даље неко развијати то већ не знам. Да ли бих се појавио у неком формату који се тренутно нуди? Не бих. Мислим да је то губљење времена и затупљивање народа и не желим да учествујем у томе, ни као водитељ, ни као учесник. Имам паметнија посла, мислим да паре могу да се зараде трудом и радом и да не морам да откривам своју интиму и показујем какав сам када не спавам и не једем.

Шта је теби у процесу глуме најинтересантније? Да ли је то кастинг, припрема за улогу, сама глума или оно што настаје као готов производ?

Дефинитивно снимање и рад на сцени, јер је у том тренутку све могуће и ту можете да се опустите и да се играте. До тада размишљам о свему, скупљам неке идеје које касније излажем редитељу и онда заједно на лицу места градимо лик. Само стварање тих сцена ми је уствари најзанимљивије, а после тога је лакше. Кад завршим свој део посла чекам да се материјал измонтира и уради пост продукција, а онда као шлаг на торту долази реакција публике.

Пре неколико година си објавио фотографију на којој си приказао трансформацију свог тела због улоге. Колико глумца може да фрустрира кад неко затражи од њега да се мења због улоге?

У суштини ја сам то тада урадио својевољно. То да продукција тражи од глумца да се трансформише није толико често у Србији, јер нема услова да се ураде толике припреме и да се одвоји новац за тако нешто. Ја сам у том тренутку мислио да ће ми то помоћи, али сам већ знао отприлике шта могу да урадим са својим телом јер тренирам и пазим на исхрану. Али ми је то био један од изазова.  

У већини професија важи правило да се једно учи у школи и на факултету, а да се у стварности наилази на нешто друго. Шта си ти усвојио на факултету, а шта си научио радећи овај посао?

Код нас се сусретнеш са свим тим неким стварима које те чекају на послу. Мада, код нас на факултету не постоји обавезан рад пред камерама, па се са тим сусрећеш тек кад завршиш студије због чега мораш на брзину да учиш. Што се тиче позоришта то се ради четири године, па си ту на неки начин спреман. Ипак, и у позоришту и пред камерама долази до неке надградње. Цео живот напредујеш и радиш на себи, купиш нека нова искуства. Ја сам факултет завршио 2010. године тако да сам већ седам година на другом факултету, а то је пракса и животни факултет.

Колико си напредовао у глумачком смислу, када гледаш себе од почетка до данас? Да ли си задовољан оним што си постигао?

Иза себе имам неке наслове на које сам поносан, али сам, заправо, поносан на сваки филм, представу и пројекат на ком сам радио, јер ми је све то помогло у том неком развитку. Мислим да још нисам довољно пробао и тражио од себе, али је за то потребно и да добијеш неке улоге које су мало даље од тебе, што у Србији потово није лако. Кад се тек појавиш на глумачкој сцени и када виде да си добар за нешто и у неком сегменту онда те углвном зову за такве улоге. Онда ти је тежи пут да покажеш нешто друго и да те људи виде као комплетнијег глумца.

Какву улогу прижељкујеш?

Прижељкујем што разноврсније улоге. Немам неку одређену какву прижељкујем, јер мислим да још увек нисам одиграо широки дијапазон улога да бих могао да кажем каква ми фали, али бих волео да ми се дешавају што различитије теме и жанрови. Волим када ме улога изненади, што се до сада и дешавало јер ни једну од досадашњих нисам прижељкивао. Чекам да видим шта ће следеће да деси...

А шта ће следеће да се деси?

Радим на филму „Балканске линије“, који се снима у руско-српској продукцији, а наставак снимања се очекује вероватно већ у марту. У априлу идем на Крим где ћу снимати. До тада редовно играм представе у свом матичном позоришту „Бошко Буха“.

Владимир Бијелић

Фото: Небојша Бабић