ПОНОС РЕЧНЕ ФЛОТИЛЕ Руше предрасуде о женама у војсци

Марија Миленковић, Јелица Јовановић и Николина Поповић завршиле су Војну академију и раме уз раме са колегама мушкарцима обављају посао за који се дуго мислило да није примерен женама. Разбијању таквих предрасуда у прилог  говори и пример Милене Цветковић која је од 2009. године запослена у Флотили као професионални војник.

Статистика каже да у Војсци Србије има између пет и осам одсто жена, а Флотила у Новом Саду јесте јединствена јединица по томе што у свом саставу на свим нивоима -  међу професионалним војницима, подофицирима и официрима има жене.

Ако  питате њих четири да ли су одабрале тежак позив, у глас ће рећи да јесу, али и да као и сваки посао, и овај има лепе и мање лепе тренутке, с тим што се временом учи како ови други могу да се превазиђу.

Од њих четири у флотили се најпре запослила Милена и била је једна од првих жена у војсци. Из родног Врања у Нови Сад дошла је у потази за послом у својој струци - текстилног инжењера, а завршила је 2009. године у Флотили. У међувремену се удала и постала мајка двоје деце. Ради као десетар у Одељењу телекомуникација и задужена је за одржавање веза с бродовима када су на терену.

„Било је разноразних ситуација током свих ових година, сви смо ми различити, али навикла сам се. Посао је захтеван, али пронашла сам начин да све постигнем“, каже тридесетдвогодишња Милена

Као мајка мале деце, Милена је ослобођена ноћног рада и дежурстава, што не важи за млађе колегинице које немају још породицу. Најмлађа међу њима, двадесетчетворогодишња Николина Поповић из Ниша  је 2016. завршила академију и у року од месец дана као потпоручник добила посао, што сматра успехом једног младог човека. Каже да је одабрала да се бави оним што воли  и да је у војној академији пронашла оно што је тражила – спој интелекта и физичких способности, а то јој је било важно јер се годинама бавила џудом.

„По завршетку гимназије размишљала сам о упису на медицину, односно фармацију и Војну академију која је на крају превагнула“, истиче Николина.

Додаје да је žеllеla смер речних јединица и успела је у томе.

„Ниједног тренутка се нисам  покајала. Наш род је најлепши  и ту жене без икакве дилеме могу да  парирају мушкарцима. Само школовање није било лако. Сећам се само расклапања  топова и сличних захтевних задатака. По завршетку академије  распоређена сам на брод где сам  11 месеци била заменик командира брода. У овом послу пол није битан, када се докаже знање, а ми смо га показале. У почетку је било предрасуда, али смо то превазишли“, вели Николина.

Сада обавља дужност командира групе помоћних бродова. Обука, планирање и рад с људима тренутно су јој дужност.

Ни њена нешто старија колегиница, потпоручник Марија Миленковић из Прокупља  не жали што се определила за овај позив. Каже да се спремала да упише медицину, али је кампања за упис Војне академије коју је видела на ТВ-у  била пресудна за промену мишљења.

„Моји родитељи, а посебно мајка нису баш благонаклоно гледали на то, наводећи да сам нежна и осетљива, и покушавали су да ме одговоре, али нисам се поколебала“, прича Марија.

Каже да не жали ни за једним даном који је провела на академији. 

„Било је некада наизглед неиздрживо, као када сам била на терену на Пасуљанским ливадама, па се разболела, али сам стисла зубе и издржала. Схватила сам захваљујући свему томе да могу више него што сам мислила да могу“, каже Марија.

Најрадоснији јој је дан био када је завршила академију и када су свршени дипломци промовисани у  официре, а за тим не заостаје ни војна парада 2014. у којој је учествовала. Командир је вода за општу логистику. Каже да има пуно обавеза, али наглашава да је врло важно да се успостави добар контакт с људима и стекне њихово поверење.

„Не кажем да све знам, али сам свесна да сам дорасла неким задацима при чему искуство игра значајну улогу. Ауторитет се не стиче дипломом, него залагањем и трудом“, додаје она.

Марију, као и поручника Јелицу Јовановић из Шапца, референта за људске ресурсе у Комади Првог понтонирског батаљона, која се као део Речне флотиле налази у Шапцу,  ускоро чека унапређење. Марија ће добити чин поручника, а Јелица ће постати капетан.

Тридесетогодишња Јелица је међу првим женама уписала академију у генерацији 2007/2008. Попут Марије, завршила је средњу медицинску школу и у новинама видела конкурс за упис у академију. Брат који је такође војно лице предложио јој је да конкурише и упркос томе што је конкурс био на измаку, успела је да прибави сва документа  и пријавила се по принципу, “ако прође, прође“. И прошла је. До сада је променила три гарнизона. Почела је као командир вода, али ту није пронашла себе. Сада обавља посао референта.

„Генерално сам задовољна својим избором. Заиста не бих ништа мењала“, каже Јелица.

За своје колегинице поручник  фрегате Драган Спасојевић каже да су доста мотивисаније у раду од осталих припадника Флотиле. Похвале које стижу од колега  на рачун њиховог  рада, више од награда говоре колико посао  обављају професионално и одговорно. Како каже, у некадашњој ратној морнарици није било жена. Оне су отвориле ново поглавље у историји флотиле. Да би биле чланови посаде на броду  мораће да сачекају да се прописи промене и обезбеде им се услови за смештај, што је за сада једини ограничавајући фактор. Све остале су испуниле.

Зорица Милосављевић