ИСПОВЕСТИ ЕКСТРЕМНОГ ХЕДОНИСТЕ Један и јединствени Гарфилд

Гарфилд је рођен испод оловке Џима Дејвиса (1945) а светло белосветског дана угледао је 19. јуна 1978. године и до данас долази до малих и великих читалаца захваљујући стрип каишевима и таблама које штампају дневне новине - 2002. појављивао се у скоро 2.600 новина! Гарфилд је на овдашње терене стигао почетком смутних 1990-тих на страницама „Политикиног забавника“, а у овој књизи сам Дејвис је написао специјалне поздраве читаоцима из Србије.

Књига „Гарфилд: Ја, Џон, Оди и ја, најбоље приче други део“ (Чаробна књига, 2017) наставља тамо где је стала прва, односно прештампава догодовштине мачора према нико није равнодушан. Тако ће стари читаоци моћи да се подсете стрипова који су их увесељавали док су били мали, а они који су сада мали упознаће се са дугом историјом свог јунака која је започела првим каишем на коме цртач стрипова Џон Арбакл представља свог мачка Гарфилда који мисли: „Ја сам Гарфилд, мачак. А ово је мој цртач стрипова, Џон.“ Надаље Џон гласно каже: „Занима нас само то да вас забавимо“ а Гарфилд мисли: „Нахрани ме.“ Тим каишем је скициран основни заплет: Џон је „шмушени шмокљан“, „штребер“ и природна жртва Гарфилда; он је предмет злоупотреба једног пругастог, лукавог хедонисте (ту силу је искусио и сам Џим Дејвис јер је, у ствари, намеравао да створи стрип о доживљајима неспретног Џона, али се Гарфилд наметнуо снагом своје личности па је отео и главну улогу и назив стрипа).

Порег главног јунака и његовог „газде“ остали актери прича су пас Оди, доброћудни, наивни, не увек најбистрији Гарфилдов супарник и пријатељ (већ према ситуацији на терену); Арлин је маца која би желела да се Гарфилд заљуби у њу, али Гарфилд се највише свиђа самом себи и радије се обраћа Арлинином сладоледу. Нермал је мали сиви мачак кога Гарфилд доживљава као супарника; Пуки је плишани меда кога Гарфилд обожава; с времена на време у стрип ушетају и мишеви, али Гарфилд с њима другарски „коло води“. Џон има своје окружење: породицу - мајку, оца и брацу - на селу; ту је и ветеринарка Лиз, Џонова симпатија с којом после 28 година упева да оствари везу!

Између поменутих ликова дешавају се обичне и бизарне ситуације које су надоградња темељних поставки: Гарфилдовог екстремног хедонизма по цену ситних и крупних смицалица и подметања, његове невероватне лењости, практичне превејаности и злоупотребе туђих слабости и мана. Гарфилду ништа није свето и све ће жртвовати за добар залогај - посебно за лазање, топао лежај и дуг сан. Но, понекад Гарфилдова (не)дела води не нужда већ чиста злурадост и жеља да се покаже надмоћ. Обзири, самилост, помоћ другоме - све то пада у воду пред ултиматумом Гарфилдове прождрљивости, удобности и самодопадљивости.

Ипак, Гарфилд се бави спортом - такмичи се у маратонском спавању. Мада, ове његове напоре квари сазнање да га чека толико спавања а „ноћи су тако кратке“. Ипак, тврдоглави мачак не одустаје од тренинга тако да се дешава да закасни на вечеру јер је „преподневна дремка измакла контроли“. Сазнање које подстиче Гарфилда да издржи све напоре је да је после спавања - гладан а после јела - поспан. „Живот је леп“, закључује он на крају чак и ако, јер не може да дохвати даљинац, мора да уживао у било каквом ТВ програму.

Он без гриже савести каже-мисли „Дом је тамо где те разумеју“ и сања „земљу обилних доручака“. Иако је „циник светске класе“ који зна да цитира мисли филозофа о (бе)смислу живота остаће разоружан Одијевом инфантилношћу - а пас ће му узвратити истом мером: кад Гарфилд не успе да га гурне Оди ће сам пасти и угрувати се да би задовољио мачкову сујету! Гарфилд има високо мишљење о својим способности - он је против трчања пошто он троши свој мозак па не мора и ноге. Тако пропада Џонова идеја да вежбају али чак и када је Гарфилд за одлазак на излет док Џон скупи све што му треба - пала је ноћ.

Гарфилд успешно живи стрип живот (касније је прешао у цртане и игране филмове) већ 40 година. Тајна његове популарности, упркос свим мана, очито је у фасцинацији „обичних људи“ мангупима који не поштују норме конформизма и етикеције. Обичан свет нема „петљу“ да буде неодговоран и саможив као Гарфилд, а волео би. Маса конзумената жели да буде лења, да спава без ограничења, да живи на туђој грбачи и да се досађује без осећаја кривице – речју, да ради/не ради све што ради/не ради Гарфилд. Публика би то волела али не може јер је ухваћена у клопку свакодневног мучног обезбеђења егзистенције и рекламама наметнутих животних потреба.

Публика (сви ми) јако добро разуме ситуацију у којој је Гарфилду свет црно-бео јер је понедељак, а боје се враћају на сазнање да је ипак - недеља. Са овим хорором суочава се западни човек 20. и 21. века и нема мудре сентенце која би ублажила ту страву. У том контексту дебели мачак Гарфилд је борац за одбрану елементарног људског (и мачијег) конформизма/хедонизма као неспорног идеала широких маса.

Илија Бакић