ISPOVESTI EKSTREMNOG HEDONISTE Jedan i jedinstveni Garfild

Garfild je rođen ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i do danas dolazi do malih i velikih čitalaca zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002. pojavljivao se u skoro 2.600 novina! Garfild je na ovdašnje terene stigao početkom smutnih 1990-tih na stranicama „Politikinog zabavnika“, a u ovoj knjizi sam Dejvis je napisao specijalne pozdrave čitaocima iz Srbije.

Knjiga „Garfild: Ja, Džon, Odi i ja, najbolje priče drugi deo“ (Čarobna knjiga, 2017) nastavlja tamo gde je stala prva, odnosno preštampava dogodovštine mačora prema niko nije ravnodušan. Tako će stari čitaoci moći da se podsete stripova koji su ih uveseljavali dok su bili mali, a oni koji su sada mali upoznaće se sa dugom istorijom svog junaka koja je započela prvim kaišem na kome crtač stripova Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda koji misli: „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Nadalje Džon glasno kaže: „Zanima nas samo to da vas zabavimo“ a Garfild misli: „Nahrani me.“ Tim kaišem je skiciran osnovni zaplet: Džon je „šmušeni šmokljan“, „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste (tu silu je iskusio i sam Džim Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona, ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa).

Poreg glavnog junaka i njegovog „gazde“ ostali akteri priča su pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju, ali Garfild se najviše sviđa samom sebi i radije se obraća Arlininom sladoledu. Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u strip ušetaju i miševi, ali Garfild s njima drugarski „kolo vodi“. Džon ima svoje okruženje: porodicu - majku, oca i bracu - na selu; tu je i veterinarka Liz, Džonova simpatija s kojom posle 28 godina upeva da ostvari vezu!

Između pomenutih likova dešavaju se obične i bizarne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog ekstremnog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve će žrtvovati za dobar zalogaj - posebno za lazanje, topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova (ne)dela vodi ne nužda već čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti, udobnosti i samodopadljivosti.

Ipak, Garfild se bavi sportom - takmiči se u maratonskom spavanju. Mada, ove njegove napore kvari saznanje da ga čeka toliko spavanja a „noći su tako kratke“. Ipak, tvrdoglavi mačak ne odustaje od treninga tako da se dešava da zakasni na večeru jer je „prepodnevna dremka izmakla kontroli“. Saznanje koje podstiče Garfilda da izdrži sve napore je da je posle spavanja - gladan a posle jela - pospan. „Život je lep“, zaključuje on na kraju čak i ako, jer ne može da dohvati daljinac, mora da uživao u bilo kakvom TV programu.

On bez griže savesti kaže-misli „Dom je tamo gde te razumeju“ i sanja „zemlju obilnih doručaka“. Iako je „cinik svetske klase“ koji zna da citira misli filozofa o (be)smislu života ostaće razoružan Odijevom infantilnošću - a pas će mu uzvratiti istom merom: kad Garfild ne uspe da ga gurne Odi će sam pasti i ugruvati se da bi zadovoljio mačkovu sujetu! Garfild ima visoko mišljenje o svojim sposobnosti - on je protiv trčanja pošto on troši svoj mozak pa ne mora i noge. Tako propada Džonova ideja da vežbaju ali čak i kada je Garfild za odlazak na izlet dok Džon skupi sve što mu treba - pala je noć.

Garfild uspešno živi strip život (kasnije je prešao u crtane i igrane filmove) već 40 godina. Tajna njegove popularnosti, uprkos svim mana, očito je u fascinaciji „običnih ljudi“ mangupima koji ne poštuju norme konformizma i etikecije. Običan svet nema „petlju“ da bude neodgovoran i samoživ kao Garfild, a voleo bi. Masa konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da živi na tuđoj grbači i da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild. Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba.

Publika (svi mi) jako dobro razume situaciju u kojoj je Garfildu svet crno-beo jer je ponedeljak, a boje se vraćaju na saznanje da je ipak - nedelja. Sa ovim hororom suočava se zapadni čovek 20. i 21. veka i nema mudre sentence koja bi ublažila tu stravu. U tom kontekstu debeli mačak Garfild je borac za odbranu elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma kao nespornog ideala širokih masa.

Ilija Bakić